ОВО ЈЕ СПАРТА(К): Како је један човек САМ победио 20.000 душа? (ВИДЕО)
Попут чувеног холивудског блокбастера у којем је оживљен мит о бици у Термопилском кланцу, Новак Ђоковић показао је да је савршеном менталном снагом могуће савладати и далеко бројнијег противника.
Новак Ђоковић исписао је у ноћи између недеље и понедељка још једну страницу тениских алманаха тријумфом у финалу УС Опена над Роџером Федерером у четири сета "гладијаторске" борбе. У њиховом 42. међусобном сусрету српски тенисер је још једном успео да поравна резултат у међусобном скору и то у каквим условима – борећи се против далеко бројнијег непријатеља.
Иако звучи сензационалистички (можда и патетично), ништа није било сензационално у победи у финалном дуелу последњег грен слема сезоне над једним од најбољих тенисера свих времена и човеком који је обележио читаву једну еру “белог спорта“. Ништа, јер се и он сâм с правом може сврстати међу њих. У том дуелу више је било елемената скандала. Скандала, јер како другачије окарактерисати веома неспортско навијање њујоршке публике на стадиону “Артур Еш“ у финалном сусрету Отвореног првенства САД?
Иако турнир са традицијом дугом више од века, на терену који важи за највеће тениско игралиште на планети, њени посетиоци били су те недељне вечери као да су са друге планете. Сваки неутрални тениски посматрач могао је да ишчекује епско финале између двојице истинских тениских титана и да у њему ужива пуног срца, јер је оно заиста било епско. За приче и препричавање. Ипак, тешко да ће ико лако моћи да заборави, најблаже речено, чудан однос публике према једном од двојице актера таквог меча. И то најбољем на свету, човеку који је померио границе ове игре на потпуно нови ниво, потврдивши да су рад и максимална посвећеност две категорије у којима напослетку увек следује награда.
Није спорно то што је публика на централном терену “Флешинг Медоуза“ имала свог фаворита, што то није био онај по вољи највећег дела Србије. Природно је да се свако одреди према једном од двојице актера, па тако у овом случају петоструком шампиону Роџеру Федереру. Велики швајцарски шампион, мора се и то рећи, исписао је много дужу историју УС Опена него ли је то учинио српски ас. У том смислу, нема се шта замерити тениском свету који се те недељне вечери сјатио на комплекс “Били Џин Кинг“ Америчке тениске асоцијације (АТП) у Квинсу. Ипак, начин на који је то испољавао претио је да потпуно засени сјајну игру двојице тенисера.
Знало се да ће Федерер имати неупоредиво већу подршку у мечу за своју прву титулу од 2008. године, али да ће уз себе имати безмало 20.000 фанова нашпанованих као да су пошли на Дејвис куп меч селекције САД, а не грен слем финале у којем чак ни не наступа њихов земљак, томе није могао да се нада нико ко “бели спорт“ још увек доживљава као џентлменски, а не као борбу на живот и смрт без трунке скрупула. Навијали су за Швајцарца и кад је требало и кад није, и када му је био неопходан ветар у једра и кад је било “мирно море“. Али недостатак основног тениског образовања и нескривена радост код сваке Ђоковићеве грешке, ометање у припреми код сваког промашеног првог сервиса на битним лоптама и одсуство заслужених аплауза после неких од бројних мајсторија нашег играча, само тениске незналице или злобници не би наградили овацијама.
А њих је на другој страни било на претек. Тако је и требало да буде, јер је швајцарски ас и даље рекордер у Опен ери по броју узастопних титула на овом турниру (пет пута, од 2004. до 2008. године), па је такав третман и заслужио. Али тенис није игра једног човека, већ двојице. И то, у овом случају, двојице најбољих на свету, који су се две недеље спремали како би им у финалу пружили оно најбоље што имају у својим рукама, ногама, рекетима и главама.
А управо је глава довела Ђоковића до јубиланог десетог грен слем наслова. Док је већина Срба који су пробдели ноћ уз телевизијске пријемнике грицкала нокте и нервирала се због сваког узвика и звиждука упућеног са циљем да се први тенисер света деконцентрише у одсудним моментима, он је успео да обузда свој темперамент и сачува “хладну главу“ када је било најпотребније. Нема сумње да су се у Ђоковићевом тиму добро припремили за овакав сценарио, јер је слично било и у сваком од преходних међусобних дуела на “Флешингу“. Да је ментална стабилност једна од његових најјачих одлика знало се и раније, али изливи беса на рекету и скидање мајице на сред терена виђени у претходним мечевима, нису нужно обећавали да до “жуте минуте“ у овом сусрету неће доћи.
Али није. Српски ас доказао је да од њега на АТП туру нема бољег “психолога“, да је неопходно много више од тактике како би га “сломили“, а та победа можда је и већа од другог грен слем трофеја на америчком тлу, јер ово није био дуел “један на један“. Није претеривање рећи да је био судар једног човека против 20.000, јер је тако на моменте деловало. Морао је Србин много да ради и бори се, фигуративно речено, попут чувеног римског гладијатора Спартака, како би стигао до циља, а ни његови малобројни фанови нису могли да надјачају далеко бројнијег противника. Зато и не чуди његов победнички урлик “Ово је Спарта!!!“ са Џералдом Батлером (више о томе погледајте ОВДЕ), јер је филм “300“ у којем је овај познати глумац тумачио лик краља Леониде у чувеној бици код Термопила, најбоља метафора овог финала.
Јасно је било и да је на церемонији доделе трофеја званични конферансије покушао да га наведе да прокоментарише ту “борбу“ са публиком, али је, попут чувеног стиха “две се у мени побише силе“ још чувеније песме Лазе Костића, Ђоковићев “вијугав мозак одржао власт“. Јер тако чине истински шампиони.
За крај, једно подсећање. Када је Ђоковић 2011. године освојио своју прву титулу у Њујорку, дан после десетогодишњице напада на Светски трговински центар, на церемонију доделе трофеја изашао је носећи качкет са натписом “FDNY“ (Фире Департмент оф New York City), из пијетета према 343 припадника ватрогасне службе “Велике јабуке“ који су тог кобног дана 2001. године изгубили животе спашавајући животе суграђана већег дела те исте публике. Гест достојан дивљења. Али гест који очито није довољан да се за само четири године не заборави.
Али, не мари. Ко вреди, тај и памти. Ко памти за њега вреди играти. Осталима? Добронамерна жеља за буђењем.