PISMO PORODICE PREDRAGA GOJKOVIĆA: Ako je Janković zaboravio, Srbija ne sme!

Povodom brojnih nelogičnosti u vezi sa navodnim samoubistvom Predraga Gojkovića u stanu Zaštitnika građana Saše Jankovića, oglasila se i porodica nesrećnog mladića. Oni su poslali otvoreno pismo koje prenosimo u celosti:

"Već nekoliko dana jedna od udarnih tema u sredstvima informisanja u Srbiji je zaštitnik građana Saša Janković. Jedni ga optužuju da nije imao dozvolu za pištolj iz koga je u njegovom stanu život izgubio naš sin Predrag Gojković. Drugi pišu peticije za njegovu zaštitu, a zabrinut je i OEBS. Smrt našeg sina je sporedna stvar, proglašen je samoubicom.

A slučaj smrti Predraga Gojkovića je istorija propadanja pravosudnog sistema Srbije, njenog moralnog sunovrata i zastrašujuće ravnodušnosti prema žrtvi. Prinuđeni smo da danima slušamo u svim medijima kako se o našem sinu govori kao o samoubici, pa se pitamo da li to znači da su novinari i ostali učesnici ove neprimerene debate dovršili istražni postupak koji je neko zaustavio 1995. godine.

Drama duga 22 godine

Javnost treba da zna da 22 godine pokušavamo da dobijemo odgovor zvaničnih državnih službi na pitanje kako je naš sin izgubio život. Obraćali smo se svakoj novoj vlasti predstavljanjem sudskih podataka o ovom slučaju, nadajući se "da su došli bolji". Obraćali smo se sudu, ministrima unutrašnjih poslova Bogdanoviću i Sokoloviću, Skupštini Srbije, medijima, strankama i uglednim pojedincima u želji da isključivo u redovnoj proceduri otvorimo ovaj slučaj. Nismo uspeli.

Ni danas, kada je slučaj otvoren zbog Jankovića, nije važna žrtva, važne su karijere i politički interesi. Mi znamo, a znaju i neposredni učesnici Saša Mišić, Đorđe Grubačić i Saša Janković, da je ceo slučaj u policiji i sudstvu bio namešten i zataškan. Nažalost, oni koji je trebalo da rade po zakonu naneli su najveću štetu i nama - porodici pokojnog Predraga, ali i njima, Mišiću, Grubačiću i Jankoviću. Poštenom istragom sve bi davno bilo završeno. Ne bismo se ni mi, ni oni mučili 22 godine. Mi, nadajući se istini, a oni nadajući se da će ostati sakrivena. Zato bi za porodicu bila najveća pravda, a za društvo nasušna potreba, da ljudi koje je država plaćala da sprovode zakon i koje je angažovala u ovom slučaju - policajci, istražitelji i sudije, a koji su istinu zbog nekog interesa krili i opstruisali i sve nas gurnuli u očaj, snose za to i najveću odgovornost.

Obraćamo se tužilaštvu, policiji i sudu, povereniku za informacije od javnog značaja gospodinu Šabiću, pa i zaštitniku građana Saši Jankoviću da objave kompletan sudski predmet. Zapisnik sa lica mesta, fotografije, skice, sve izjave uzete tog dana i kasnije, nalaze obdukcije i parafinske rukavice. Neka stručnjaci urade rekonstrukciju događaja i kažu u čijoj je ruci bio pištolj.

Dozvola pred ubistvo?!

Evo, da ovom prilikom prihvatimo da je normalno da se u redovnoj proceduri dozvola za pištolj dobija samo dan pre ubistva, da je normalno da u stanu pored pištolja budu pendrek, kutija od bombe, čaklje i, kako u zapisniku piše, metkovi, da roditelji Saše Jankovića o slučaju budu obavešteni odmah nakon događaja i već oko 15 časova otac krene iz Loznice za Beograd, da je normalno da se nama, roditeljima, za slučaj javi tek u 21 sat uveče - 7 sati nakon događaja, da je normalno da kod smrtnog slučaja na lice mesta ne izađu javni tužilac i istražni sudija, da je normalno da istragu povede inspektor Sekulović pa ga zameni Bonifačić, koji ima veze sa učesnicima iz Loznice, da nalaz obdukcije nismo mogli dobiti dva i po meseca, da smo na nalaz parafinske rukavice čekali 6 meseci, da je u jednom periodu predmet bio zagubljen i mnogo toga još. Neka je sve to normalno.

Tražimo odgovor samo na ova dva pitanja. Janković tvrdi da nije bio u stanu kada se događaj desio i da nije ulazio u sobu u kojoj je bio pokojnik (prva izjava data nakon događaja). To isto tvrdi i Saša Mišić. Policija ih je zatekla u stanu kada je došla. Kako je onda parafinska rukavica uzeta od njih pozitivna, imajući u vidu vremensko i prostorno širenje barutnih čestica.

(U poslednjoj izjavi Janković kaže da je milovao pokojnog druga po kosi pa su tako ostale barutne čestice, a mi ga podsećamo na nalaz obdukcije u kome se kaže da barutnih čestica nije bilo ni na Predragovom licu koje je bliže pištolju iz kog je pucano).

Zašto je vraćen pištolj?

I drugo pitanje, obdukcijom je utvrđeno da nije bilo barutnih čestica na ulaznoj rani pokojnog Predraga, da je pogođen u levu gornju usnu i da se metak kretao zdesna ulevo i blago naniže. Na fotografiji se vidi da mu je leva ruka u džepu kao i da je postava na desnom džepu izvučena. Nakon pada na leđa pištolj ostaje pored desne ruke. Da li je to moguće? Koja je to daljina sa koje čovek može da puca desnom rukom sebi u levu stranu lica i da pritom ne ispusti pištolj? Penzionisani balističar kog je angažovala policija tvrdi da je pucano sa daljine veće od 30 santimetara, a nauka kaže da barutne čestice ostaju na udaljenosti od 60 do 110 cm, zavisno od pištolja i municije. I zašto to odmah nije utvrđeno za konkretan pištolj i municiju nego je sve brzo vraćeno vlasniku. Da li to isključuje samoubistvo, neka kažu stručnjaci.

Ako je Saša Janković stavio tačku na ovaj slučaj, Srbija ne sme.

Porodica Gojković