ПИСМО ПОРОДИЦЕ ПРЕДРАГА ГОЈКОВИЋА: Ако је Јанковић заборавио, Србија не сме!
Која је то даљина са које човек може да пуца десном руком себи у леву страну лица и да притом не испусти пиштољ? Јавност треба да зна да 22 године покушавамо да добијемо одговор званичних државних служби на питање како је наш син изгубио живот.
Поводом бројних нелогичности у вези са наводним самоубиством Предрага Гојковића у стану Заштитника грађана Саше Јанковића, огласила се и породица несрећног младића. Они су послали отворено писмо које преносимо у целости:
"Већ неколико дана једна од ударних тема у средствима информисања у Србији је заштитник грађана Саша Јанковић. Једни га оптужују да није имао дозволу за пиштољ из кога је у његовом стану живот изгубио наш син Предраг Гојковић. Други пишу петиције за његову заштиту, а забринут је и ОЕБС. Смрт нашег сина је споредна ствар, проглашен је самоубицом.
А случај смрти Предрага Гојковића је историја пропадања правосудног система Србије, њеног моралног суноврата и застрашујуће равнодушности према жртви. Принуђени смо да данима слушамо у свим медијима како се о нашем сину говори као о самоубици, па се питамо да ли то значи да су новинари и остали учесници ове непримерене дебате довршили истражни поступак који је неко зауставио 1995. године.
Драма дуга 22 године
Јавност треба да зна да 22 године покушавамо да добијемо одговор званичних државних служби на питање како је наш син изгубио живот. Обраћали смо се свакој новој власти представљањем судских података о овом случају, надајући се "да су дошли бољи". Обраћали смо се суду, министрима унутрашњих послова Богдановићу и Соколовићу, Скупштини Србије, медијима, странкама и угледним појединцима у жељи да искључиво у редовној процедури отворимо овај случај. Нисмо успели.
Ни данас, када је случај отворен због Јанковића, није важна жртва, важне су каријере и политички интереси. Ми знамо, а знају и непосредни учесници Саша Мишић, Ђорђе Грубачић и Саша Јанковић, да је цео случај у полицији и судству био намештен и заташкан. Нажалост, они који је требало да раде по закону нанели су највећу штету и нама - породици покојног Предрага, али и њима, Мишићу, Грубачићу и Јанковићу. Поштеном истрагом све би давно било завршено. Не бисмо се ни ми, ни они мучили 22 године. Ми, надајући се истини, а они надајући се да ће остати сакривена. Зато би за породицу била највећа правда, а за друштво насушна потреба, да људи које је држава плаћала да спроводе закон и које је ангажовала у овом случају - полицајци, истражитељи и судије, а који су истину због неког интереса крили и опструисали и све нас гурнули у очај, сносе за то и највећу одговорност.
Обраћамо се тужилаштву, полицији и суду, поверенику за информације од јавног значаја господину Шабићу, па и заштитнику грађана Саши Јанковићу да објаве комплетан судски предмет. Записник са лица места, фотографије, скице, све изјаве узете тог дана и касније, налазе обдукције и парафинске рукавице. Нека стручњаци ураде реконструкцију догађаја и кажу у чијој је руци био пиштољ.
Дозвола пред убиство?!
Ево, да овом приликом прихватимо да је нормално да се у редовној процедури дозвола за пиштољ добија само дан пре убиства, да је нормално да у стану поред пиштоља буду пендрек, кутија од бомбе, чакље и, како у записнику пише, меткови, да родитељи Саше Јанковића о случају буду обавештени одмах након догађаја и већ око 15 часова отац крене из Лознице за Београд, да је нормално да се нама, родитељима, за случај јави тек у 21 сат увече - 7 сати након догађаја, да је нормално да код смртног случаја на лице места не изађу јавни тужилац и истражни судија, да је нормално да истрагу поведе инспектор Секуловић па га замени Бонифачић, који има везе са учесницима из Лознице, да налаз обдукције нисмо могли добити два и по месеца, да смо на налаз парафинске рукавице чекали 6 месеци, да је у једном периоду предмет био загубљен и много тога још. Нека је све то нормално.
Тражимо одговор само на ова два питања. Јанковић тврди да није био у стану када се догађај десио и да није улазио у собу у којој је био покојник (прва изјава дата након догађаја). То исто тврди и Саша Мишић. Полиција их је затекла у стану када је дошла. Како је онда парафинска рукавица узета од њих позитивна, имајући у виду временско и просторно ширење барутних честица.
(У последњој изјави Јанковић каже да је миловао покојног друга по коси па су тако остале барутне честице, а ми га подсећамо на налаз обдукције у коме се каже да барутних честица није било ни на Предраговом лицу које је ближе пиштољу из ког је пуцано).
Зашто је враћен пиштољ?
И друго питање, обдукцијом је утврђено да није било барутних честица на улазној рани покојног Предрага, да је погођен у леву горњу усну и да се метак кретао здесна улево и благо наниже. На фотографији се види да му је лева рука у џепу као и да је постава на десном џепу извучена. Након пада на леђа пиштољ остаје поред десне руке. Да ли је то могуће? Која је то даљина са које човек може да пуца десном руком себи у леву страну лица и да притом не испусти пиштољ? Пензионисани балистичар ког је ангажовала полиција тврди да је пуцано са даљине веће од 30 сантиметара, а наука каже да барутне честице остају на удаљености од 60 до 110 цм, зависно од пиштоља и муниције. И зашто то одмах није утврђено за конкретан пиштољ и муницију него је све брзо враћено власнику. Да ли то искључује самоубиство, нека кажу стручњаци.
Ако је Саша Јанковић ставио тачку на овај случај, Србија не сме.
Породица Гојковић
Прочитајте и: