POTRESNA ISPOVEST GROBARA: Navikao sam se na to da navijam za manji klub u Srbiji! (VIDEO)

Niko me nije naterao i nagovorio da zavolim Partizan. Ljubav prema klubu sam nasledio od pokojnog oca koji je bukvalno odrastao na stadionu JNA i bio na svakoj evropskoj utakmici legendardne sezone 1965/66. Zavoleo sam Partizan iako sam odrastao u većinskom okruženju navijača "njihovog" kluba. U mom odeljenju u osnovnoj školi samo nas četvorica smo navijali za Partizan. Nikad neću zaboraviti kako su se sprdali sa mnom drugari iz odeljenja kojima je crveno-bela boja u srcu kad je Partizan ispao od Fljamurtarija 1987. godine. Stoički sam to podneo i već tad počeo polako da se navikavam na to da navijam za manji klub u Srbiji i da će me to često koštati živaca.

Na nepravde sam počeo da se navikavam već na prvom derbiju koji sam gledao uživo, nezaboravnog 17. septembra 1989. godine. Pregazili smo ih igrom na njihovom stadionu, ali nismo mogli protiv njihovog 12. igrača sudije Blagoja Šipke, koji nam je mrtav ladan poništio čist gol i svirao poluvreme u trenutku kad smo imali kontru "tri na dva". Izgubili smo golom koji nam je u poslednjem minutu dao Vladan Lukić, kasnije naš najtrofejniji predsednik u istoriji kluba, jer smo dominirali dok je on bio na čelu "komšinice", njegov odlazak sa čela crveno-belih je jedan od najtužnijih dana za nas navijače Partizana.

Krenuo sam ubrzo zatim u srednju školu, baš kad su oni slavili Bari i Tokio. I u srednjoj školi su bili u dvotrećinskoj većini, a do ludila me je dovodilo koliko su se naslađivali posle osvajanja evropske i svetske titule, i koliko su se sprdali na naš račun. Međutim, ni tad nisam ni pomislio da okrenem leđa omiljenom klubu, nastavio sam da odlazim u "hram fudbala", ali i u komšiluk. Samo godinu pošto su osvojili titule od kojih žive skoro četvrt veka, pobedili smo ih na njihovom stadionu golom Budimira Vujačića, a zatim remijem 2:2 kod kuće osvojili Kup Jugoslavije. Bila je to šamarčina za njihovu ekipu koja se samo sedam, odnosno 12 meseci ranije okitila svetskom i evropskom krunom. Imali smo tad najjaču ekipu u istoriji, predvođenu Predragom Mijatovićem i Slavišom Jokanovićem, ali kao i svi srpski klubovi nismo mogli da igramo u evropskim takmičenjima.

Početkom devedesetih su se navijači komšinice sprdali sa nama jer ih skoro dve decenije nismo pobedili na njihovom stadionu. Bio sam svedok utakmice kojom smo prekinuli taj niz i posle 18 godina pobedili minimalno golom Darka Tešovića. To mi je bio poslednji derbi koji sam gledao sa prerano preminulim ocem i sigurno jedna od najslađih pobeda u komšiluku.

Već sledeće godine doživeo sam najteži udarac kao navijač Partizana. Zagrebački Dinamo, tad pod imenom Kroacija, deklasirao nas je sa 5:0. Nikad neću zaboraviti kako sam se osećao kad u Zagrebu Dejan Vukićević nije iskoristio penal i kad su nas kasnije "napunili do vrha". Još veći šok sam doživeo posle utakmice, kad su moji prijatelji, navijači komšinice likovali i otvoreno govorili da su navijali za Dinamo. Mom razočarenju nije bilo kraja, jer mogu da razumem mržnju, ali ne i da neko navija za Hrvate protiv Srba. Tad sam rešio da nikad više ne odgledam nijednu njihovu utakmicu, u nijednom takmičenju, osim kad igraju protiv nas.

Najslađa pobeda u derbijima mi je ona u Kupu iz 2001. u gostima. Legendarnim golom kapitena Saše Ilića, i to levom nogom, pobedili smo ih 1:0, a zatim podigli pehar na njihovom stadionu. Bio je to pravi šamar za njih u sezoni u kojoj su osvojili čuvenu "Muslinovu titulu" koje se zbog načina na koji je osvojena i dan danas stide svi pravi navijači njihovog kluba.

Najveću radost kao navijač Partizana definitivno sam doživeo leta 2003. godine. Postali smo prvi srpski klub koji se plasirao u Ligu šampiona. Legendarno "Ajmo Milivoje" nikad neću zaboraviti. Išao sam te noći na aerodrom da dočekam "heroje iz Njukasla". Lično sam na ramenima sa aerodroma izneo kapitena Sašu Ilića.

Samo dve godine kasnije imali smo novu šansu  da uđemo u Ligu šampiona. Nikad neću zaboraviti tu avgustovsku noć kad sam bio 110 odsto siguran da ćemo posle 0:0 u Slovačkoj u revanšu lako izbaciti Artmediju i ponovo zaigrati u evropskoj eliti. Bio sam na 90 odsto evropskih utakmica Partizana u poslednjih 25 godina, i dalje tvrdim da nikad na stadionu nije bila bolja atmesfera nego tad. Kidisali su izabranici Vladimira Vermezovića na gol gostiju svih 120 minuta, ali je Juraj Čobej bukvalno "začarao" mrežu. Ceo stadion je i pored šokantne eliminacije bio na nogama i pesmom i aplauzima ispratio igrače sa terena. Više od pola sata sam sedeo neutešan na severu stadiona, klimajući glavom u neverici, ostao sam među poslednjima na tribinama. Došao sam kući autobusom, potpuno sam zaboravio da sam kolima otišao na utakmicu. Usledila je posle i Petah Tikva, šamar koji još uvek bridi na mojim obrazima... 

Druga Liga šampiona stigla je 2010. godine. Penale protiv Anderlehta u Briselu znam napamet, a iako smo ušli u Ligu šampiona zbog sudijske greške i neopravdano poništenog gola Romelua Lukakua, mojoj sreći nije bilo kraja. Loše smo odigrali u grupi protiv Arsenala, Brage i Šahtjora, ali ipak je bilo lepo biti na tribinama te jeseni.

Samo dve nedelje posle eliminacije od Genka u kvalifikacijama za Ligu šampiona doživeo sam najteži udarac otkad idem na stadion Partizana. Poluamaterski Šamrok nas je te 2011. eliminisao posle produžetaka. Nikad se nisam osećao gore. Čak ni kad nas je ubrzo zatim eliminisao APOEL, a zatim i dva puta Ludogorec.

Bio sam i sinoć u Humskoj. Bio sam ubeđen da ćemo obezbediti "evropsko proleće" i da će nam u februaru gostovati Mančester junajted, Liverpul ili neko drugi od velikana sa Starog kontinenta. Nismo uspeli. Sami sebe smo pobedili. Primili smo naivne golove, dva u najgorim mogućim trenucima, promašili gomilu šansi, igrali previše defanzivno. "Oni" su opet likovali i radovali se našoj nesreći. Zato, neka me dobro čuju - ja nisam likovao poslednjih godina kad su svaku evropsku priču završavali u "sezoni kupanja". Nisam nikoga od navijača njihovog kluba prozivao ni kad im je Borac dao pet komada na njihovom stadionu pre desetak dana. Nisam ih ismevao kad su se radovali osvajanju "titule u Kupu" jer im je šampionski pehar bio misaona imenica šest godina. Nisam ismevao te "lažne vernike" ni kad nisu hteli da dođu na naš stadion na Veliku subotu.

Gledam ih dva ili tri puta godišnje, kad igraju protiv nas, i to je sve. Neću ih gledati ni kad se jednog dana, a taj dan će doći, plasiraju u Ligu šampiona. Mogao sam da se priklonim većini i imam srećnije detinjstvo, ali nisam. Izabrao sam još sa pet godina i dok sam živ u srcu će mi biti samo crno-belo.

Neće u februaru gostovati nijedan evropski klub u Humskoj. Ali i pored toga, ja ću ponovo na stadion, ako ne pre, protiv komšinice sigurno.

Nema veze što je minus 24, nema veze što nismo ostvarili “evropski san”, život ide dalje, jedan je Partizan.

Biće do kraja mog života sigurno još Fljamurtarija, zagrebačkih Dinama, Artmedija, Makabija Petah Tikve, Šamroka, Augzburga, ali biće i Liga šampiona, "proleća" u Evropi i brojnih pobeda u derbijima. Zato, posle još jedne tužne utakmice mogu ponosno da kažem: Idemo dalje, jer za druge se navija, PARTIZAN SE VOLI.

* Ovaj tekst nam je poslao navijač Partizana D. L. koji je teško preboleo jučerašnji poraz od Augzburga, ali ne odustaje od svoje navijačke ljubavi.

Ako vam je ovo bilo interesantno, pogledajte na OVOM linku sve evropske debakle Partizana.