ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ ГРОБАРА: Навикао сам се на то да навијам за мањи клуб у Србији! (ВИДЕО)

Нико ме није натерао и наговорио да заволим Партизан. Љубав према клубу сам наследио од покојног оца који је буквално одрастао на стадиону ЈНА и био на свакој европској утакмици легендардне сезоне 1965/66. Заволео сам Партизан иако сам одрастао у већинском окружењу навијача "њиховог" клуба. У мом одељењу у основној школи само нас четворица смо навијали за Партизан. Никад нећу заборавити како су се спрдали са мном другари из одељења којима је црвено-бела боја у срцу кад је Партизан испао од Фљамуртарија 1987. године. Стоички сам то поднео и већ тад почео полако да се навикавам на то да навијам за мањи клуб у Србији и да ће ме то често коштати живаца.

На неправде сам почео да се навикавам већ на првом дербију који сам гледао уживо, незаборавног 17. септембра 1989. године. Прегазили смо их игром на њиховом стадиону, али нисмо могли против њиховог 12. играча судије Благоја Шипке, који нам је мртав ладан поништио чист гол и свирао полувреме у тренутку кад смо имали контру "три на два". Изгубили смо голом који нам је у последњем минуту дао Владан Лукић, касније наш најтрофејнији председник у историји клуба, јер смо доминирали док је он био на челу "комшинице", његов одлазак са чела црвено-белих је један од најтужнијих дана за нас навијаче Партизана.

Кренуо сам убрзо затим у средњу школу, баш кад су они славили Бари и Токио. И у средњој школи су били у двотрећинској већини, а до лудила ме је доводило колико су се наслађивали после освајања европске и светске титуле, и колико су се спрдали на наш рачун. Међутим, ни тад нисам ни помислио да окренем леђа омиљеном клубу, наставио сам да одлазим у "храм фудбала", али и у комшилук. Само годину пошто су освојили титуле од којих живе скоро четврт века, победили смо их на њиховом стадиону голом Будимира Вујачића, а затим ремијем 2:2 код куће освојили Куп Југославије. Била је то шамарчина за њихову екипу која се само седам, односно 12 месеци раније окитила светском и европском круном. Имали смо тад најјачу екипу у историји, предвођену Предрагом Мијатовићем и Славишом Јокановићем, али као и сви српски клубови нисмо могли да играмо у европским такмичењима.

Почетком деведесетих су се навијачи комшинице спрдали са нама јер их скоро две деценије нисмо победили на њиховом стадиону. Био сам сведок утакмице којом смо прекинули тај низ и после 18 година победили минимално голом Дарка Тешовића. То ми је био последњи дерби који сам гледао са прерано преминулим оцем и сигурно једна од најслађих победа у комшилуку.

Већ следеће године доживео сам најтежи ударац као навијач Партизана. Загребачки Динамо, тад под именом Кроација, декласирао нас је са 5:0. Никад нећу заборавити како сам се осећао кад у Загребу Дејан Вукићевић није искористио пенал и кад су нас касније "напунили до врха". Још већи шок сам доживео после утакмице, кад су моји пријатељи, навијачи комшинице ликовали и отворено говорили да су навијали за Динамо. Мом разочарењу није било краја, јер могу да разумем мржњу, али не и да неко навија за Хрвате против Срба. Тад сам решио да никад више не одгледам ниједну њихову утакмицу, у ниједном такмичењу, осим кад играју против нас.

Најслађа победа у дербијима ми је она у Купу из 2001. у гостима. Легендарним голом капитена Саше Илића, и то левом ногом, победили смо их 1:0, а затим подигли пехар на њиховом стадиону. Био је то прави шамар за њих у сезони у којој су освојили чувену "Муслинову титулу" које се због начина на који је освојена и дан данас стиде сви прави навијачи њиховог клуба.

Највећу радост као навијач Партизана дефинитивно сам доживео лета 2003. године. Постали смо први српски клуб који се пласирао у Лигу шампиона. Легендарно "Ајмо Миливоје" никад нећу заборавити. Ишао сам те ноћи на аеродром да дочекам "хероје из Њукасла". Лично сам на раменима са аеродрома изнео капитена Сашу Илића.

Само две године касније имали смо нову шансу  да уђемо у Лигу шампиона. Никад нећу заборавити ту августовску ноћ кад сам био 110 одсто сигуран да ћемо после 0:0 у Словачкој у реваншу лако избацити Артмедију и поново заиграти у европској елити. Био сам на 90 одсто европских утакмица Партизана у последњих 25 година, и даље тврдим да никад на стадиону није била боља атмесфера него тад. Кидисали су изабраници Владимира Вермезовића на гол гостију свих 120 минута, али је Јурај Чобеј буквално "зачарао" мрежу. Цео стадион је и поред шокантне елиминације био на ногама и песмом и аплаузима испратио играче са терена. Више од пола сата сам седео неутешан на северу стадиона, климајући главом у неверици, остао сам међу последњима на трибинама. Дошао сам кући аутобусом, потпуно сам заборавио да сам колима отишао на утакмицу. Уследила је после и Петах Тиква, шамар који још увек бриди на мојим образима... 

Друга Лига шампиона стигла је 2010. године. Пенале против Андерлехта у Бриселу знам напамет, а иако смо ушли у Лигу шампиона због судијске грешке и неоправдано поништеног гола Ромелуа Лукакуа, мојој срећи није било краја. Лоше смо одиграли у групи против Арсенала, Браге и Шахтјора, али ипак је било лепо бити на трибинама те јесени.

Само две недеље после елиминације од Генка у квалификацијама за Лигу шампиона доживео сам најтежи ударац откад идем на стадион Партизана. Полуаматерски Шамрок нас је те 2011. елиминисао после продужетака. Никад се нисам осећао горе. Чак ни кад нас је убрзо затим елиминисао АПОЕЛ, а затим и два пута Лудогорец.

Био сам и синоћ у Хумској. Био сам убеђен да ћемо обезбедити "европско пролеће" и да ће нам у фебруару гостовати Манчестер јунајтед, Ливерпул или неко други од великана са Старог континента. Нисмо успели. Сами себе смо победили. Примили смо наивне голове, два у најгорим могућим тренуцима, промашили гомилу шанси, играли превише дефанзивно. "Они" су опет ликовали и радовали се нашој несрећи. Зато, нека ме добро чују - ја нисам ликовао последњих година кад су сваку европску причу завршавали у "сезони купања". Нисам никога од навијача њиховог клуба прозивао ни кад им је Борац дао пет комада на њиховом стадиону пре десетак дана. Нисам их исмевао кад су се радовали освајању "титуле у Купу" јер им је шампионски пехар био мисаона именица шест година. Нисам исмевао те "лажне вернике" ни кад нису хтели да дођу на наш стадион на Велику суботу.

Гледам их два или три пута годишње, кад играју против нас, и то је све. Нећу их гледати ни кад се једног дана, а тај дан ће доћи, пласирају у Лигу шампиона. Могао сам да се приклоним већини и имам срећније детињство, али нисам. Изабрао сам још са пет година и док сам жив у срцу ће ми бити само црно-бело.

Неће у фебруару гостовати ниједан европски клуб у Хумској. Али и поред тога, ја ћу поново на стадион, ако не пре, против комшинице сигурно.

Нема везе што је минус 24, нема везе што нисмо остварили “европски сан”, живот иде даље, један је Партизан.

Биће до краја мог живота сигурно још Фљамуртарија, загребачких Динама, Артмедија, Макабија Петах Тикве, Шамрока, Аугзбурга, али биће и Лига шампиона, "пролећа" у Европи и бројних победа у дербијима. Зато, после још једне тужне утакмице могу поносно да кажем: Идемо даље, јер за друге се навија, ПАРТИЗАН СЕ ВОЛИ.

* Овај текст нам је послао навијач Партизана Д. Л. који је тешко преболео јучерашњи пораз од Аугзбурга, али не одустаје од своје навијачке љубави.

Ако вам је ово било интересантно, погледајте на ОВОМ линку све европске дебакле Партизана.