OTVORENO PISMO NAŠEM DRUŠTVU: Nismo Orlići, ali i mi donosimo medalje!

Ove reči stoje u obrazloženju žirija prilikom dodele zlatne medalje za pokretanje dijaloga kustoskom timu naših selekcija za celokupan nastup na 13. Praškom kvadrijenalu.

Međunarodni profesionalni žiri sastavljen od istaknutih pozorišnih umetnika imao je samo reči hvale za saradnju tima studenata i afirmisanih umetnika: "Reč je o scenskom dijalogu koji privlači posetioca i na njega deluje kako kroz vizuelna i prostorna rešenja, tako i kroz vođenu diskusiju", navodi se dalje u saopštenju.

Prvi put u istoriji Praškog kvadrijenala Srbija je dobila nagradu i doživela da joj aplaudira prepuna sala Archa teatra u glavnom gradu Češke. 

Međutim, ni publika, a ni stručna javnost u Srbiji nisu imali sluha za ovaj vanserijski uspeh naših umetnika, među kojima je i 24-godišnji Nikola Radosavljević. On je svoje razočarenje ovakvim tretmanom srpske javnosti i institucija izrazio u otvorenom pismu koje prenosimo u celosti: 

"Borili smo se da pokažemo šta znamo. Da pokažemo šta Srbija može. I uspeli smo. Srbija je u jednom danu dobila 80 zlatnih medalja u obliku jedne nagrade.

Nas 80 otišlo je da brani boje Srbije na jednoj vrsti Olimpijade i dok je Prag zbog toga bio spreman da zatvori ceo grad - naša zemlja nam je zatvorila vrata. A mi smo odlučili da idemo glavom kroz zid. I srušili smo ga. Srušili smo ga tako snažno i neopozivo da je Evropa ustala u našu čast.

Prepuna sala sa 1.000 slavnih zvanica aplaudirala je jednoj maloj zemlji. Plašio sam se trenutka kada će ovacije prestati. Znao sam da me kod kuće čeka tišina.

O mom "sportu" se ovde malo zna. Nema golova, tuča i spornih transfera igrača. I ono što nas mnogo više boli - nema gledalaca. Kada gostujemo tribine su pune. Prazno je na domaćem terenu.

Srbija je vekovima pokušavala nešto da uradi na tom "stadionu". Takmičili smo se sa 60 zemalja. Gledali smo kako izlaze u borbu. Uigrani Litvanci, uhranjeni Nemci, podržani Švajcarci. Gledali mi, gledalo onih milijardu posetilaca godišnje. Oni su imali novac i podršku - mi "dresove" Srbije. I čast.

Znali smo da imamo znanje. Da smo žrtvovali svaki vikend. Putovali u drugi grad, krpili kraj sa krajem. Radili satima da zaradimo šansu da nas vide. Odrekao sam se velikog dela svog života verujući da će biti vredno toga. Nagrada se ne dodeljuje svake godine iz razloga što se ne dodeljuje svima. Daje se samo onda kada sudije prepoznaju izuzetnost. Čekali smo.

Posle meseci najžešćih priprema prozvali su naše ime. Bilo nas je previše da svi stanemo na postolje. Skočili smo do plafona. Grlili smo se i plakali. Zlato. Ne jedno, ne deset - osamdeset. Među nama je bilo i iskusnih veterana i studenata i svi smo ostali bez teksta.

Voleo bih da vam kažem da se u najvećim životnom uspehu osećao sreću, umesto toga preplavila me tuga nesagledivih razmera. Znao sam da što si bliže Srbiji dalje si od sebe. Znao da će nam čestitati mame i tate, tetke i teče. Znao da će svi ostali, čak i naši nadređeni - ćutati.

Ne, mi nismo "Orlići". Nismo ni košarkašice ni vaterpolisti. I ne želimo da budemo. I ne treba. Uživamo u njihovim uspesima i bodrimo ih kao i svi vi.

Ja potpuno razumem zašto su oni ispred nas. Oni donose novac, a mi ne. Ali i mi donosimo vrednosti. Mi donosimo promene. I mi smo predstavljali Srbiju.

Znam da se naš "sport" ne gleda uz čips i pivo. Da zahteva pitanja i preispitivanje. Traži ono čega danas nema - traži vreme. Vi biste da se opustite, a umetnost traži da se prepustite.

Dana 22. juna 2015. godine Srbija je osvojila zlatnu medalju za pokretanje dijaloga na čuvenom Praškom kvadrijenalu koji često zovu umetničkom Olimpijadom.

Dana 22. juna 2015. godine predstavnici Srbije znali su da ih niko neće dočekati na balkonu.

Srbijo, osvojila si zlato iz kulture. Skrajnute, zapostavljene i prokazane.

Ne, ne tražimo da nas čekate na balkonu. Ne tražimo baš ništa. Samo nemojte pričati da kod nas nema kulture. Ima je. Kultura samo nema vas", stoji u pismu 24godišnjeg Nikole Radosavljevića.