Predstavljen novi roman Gordane Zalad "Plava tišina"
Jedinstven roman o patnji devojke Natalije, apsolutno nevine golootočke žrtve kojoj je jedina nedokazana "krivica" ljubav prema muzici Čajkovskog.
Izdavačka kuća "Evro-Ðunti" juče je u prisustvu autorke Gordane Zalad, predstavila njen drugi roman "Plava tišina" u knjižari "Akademija".
Zalad, koja predaje engleski i italijanski na beogradskom Fakultetu političkih nauka otkrila je da ju je na pisanje ovog romana podstakla istinita priča o sudbini mlade Beograđanke Natalije Radulović (u stvarnom životu Smilja Filipčev preminula 2013. u 90 godini) koja je provela tri godine u paklu Golog Otoka.
Prema njenim rečima imala je još jednu sagovornicu koja je bez krivice i suđenja bila poslata na Goli otok, ali ona je nešto ranije preminula. Istina je, kazala je ona, da sve ostale žene, a misli da ih je bilo oko 2000, kojima se obraćala da čuje njihovu priču nisu htele da govore, što je shvatila da se još i danas boje da o tim iskustvima progovore.
Njena sagovornica sa kojom ima snimljeno više sati razgovora bila je veoma otvorena i ostavila je na autorku veoma dobar utisak jer je do kraja života zračila optimizmom iako je pre 15 godina ostala udovica, a preminula joj je i ćerka.
"Baš zbog nje, tetka Smilje sam tragala za svakom mrvicom nade, u tom glibu i paklu jer svaki znak solidarnosti ili čak samo znak saosećanja bili su strogo zabranjeni iu kažnjavani", kazala je Gordana Zalad.
Na pitanje Tanjuga kako je uspela da joj akademik Dobrica Chosić krajem prošle godine napiše predgovor i to veoma afirmativan, a recenziju književnica i istorčakra umetnosti Laura Barna, Zaladova je kazala da Ćosića poznaje već nekoliko decenija, ali on ju je prvo odbio pravdajući se da više ne piše predgovore da bi nakon što je pročitao rukopis pristao.
Prema rečima autorke prikupljanje građe i slušanje ispovesti su je do te mere potresle da je posao započet pre duže vremena prekinula. Na pitanje Tanjuga kako komentariše izjave komandanta logora na Golom Otoku generala Jova Kapičića, Zalad se nasmešila i priznala da su je njegove javne uzjave do te mere naljutile da se latila pisanja iz inata i završila roman koji evo stiže sa Sajam knjiga.
Što se nje tiče, ona misli da je priča o Golom otoku "jedan od najgorih belega na našoj istoriji", a da je odabrala baš Goli otok, pored još nekoliko sličnih logora otvorenih za vreme Informbiroa uključujuići otok Sveti Grgur, (rezervisan samo za žene) jer ga smatra metaforom za zlo koje je vladalo Jugoslavijom tih godina.
Odabrala je da njena junakinja bude pijanistkinja, veoma malda i iz srećne porodice jer je želela da pokaže da je samo umetnička duša poput njene mogla da prepozna nešto lepo u plavetnilu mora i neba i da je taj urođeni optimizam bio ona snaga koja ju je vodila do povratka kući.
Ćosić, kome je ovaj predgovor poslednji tekst koji je posthumno do sada objavljen je napisao da je "pročitao poviše knjiga o Titovom Golom otoku i Svetom Grguru, tim mučilištima za "prevaspitavanje" stvarnih i nabeđenih ili apsurdno motivisanih neprijatelja Titovog režima, koje je Staljinov Informbiro komunističkih partija proglasio revizionističkim i antisocijalističkim".
"Motivisan golootočkim užasima i ljudskim patnjama napisao sam roman ''Vreme vlasti'' (1994). godine. Pažljivo sam čitao Solženjicina i Šalamova o sibirskim logorima, Hitlerovim logorima i rumunskim logorima Čaušeskog. To su bili opšti razlozi da to doba označim kao "logorska civilizacija", napisao je Ćosić toplo preporučujući knjigu Gordane Zalad.
"Plava tišina" nastavio je Ćosić , "je jedinstven roman o patnji devojke Natalije, apsolutno nevine golootočke žrtve kojoj je jedina nedokazana "krivica" ljubav prema muzici Čajkovskog. Jedinstvena tematska osobenost romana je isticanje i slavljenje lepote nebesa i mora i ljudske dobrote u tom morbidnom logoru gde je dodir ruke, tiha, blaga reč, skriven sapatnički osmeh, predstavljao ljudski podvig i herojstvo".
