Prijateljstvo - pravo bogatstvo

Rođeni ste u istom kraju.

Vodili su vas u isti park, delili ste pesak i igračke. Plakali ste kad god bi jedan od vas pao i odrao koleno. Naravno, plakali ste krišom, jer – dečaci ne plaču. Osim ako se radi o dostojanstvu i bolu najboljeg druga.

Išli ste u istu osnovnu školu.

Tamo ste se držali kao jedan, čuvali ste leđa i brinuli se o svakom "svom čoveku". Čak se i na fizičkom znalo – vaša ekipa je tim koji pobeđuje u fudbalu, košarci, odbojci... Jedan od vas radi pismene iz matiša za ostale, drugi štancuje sastave – kako biste svi imali visoke ocene.

Srednja škola je bila vaša.

Oko vas su se okupljale najlepše devojčice, profesori su vas voleli, zbog iskrenosti i veličanstvene navike da se držite zajedno, ali su istovremeno jedva čekali da vam vide leđa – nesalomiva ekipa pravila je probleme (ne velike, ali probleme) i smicalice od kojih se celoj zbornici dizala kosa na glavi. Čuvali ste najslabije, pazili ste na devojke i pratili ste ih do kuće posle druge smene. Povremeno biste popili po koji šamar, kad pokušate da na foru poljubite tu malu koju ste dopratili, ali već sutra bi vam ta ista poklonila blagonaklon osmeh. Jedan od vas je možda malo pokleknuo, probao je nešto zabranjeno, ali ekipa je saznala. Popio je vaspitne batine, isplakao se, pa ste otišli na pivo. Nikada mu više nije palo na pamet da se "igra" narkoticima.

Upisali ste različite fakultete.

Bilo vam je teško prvih nekoliko sedmica, razdvojeni ste posle skoro dve decenije. Viđate se uveče, kad pristignete, zablejite u kraju ogovarajući profesore koji pojma nemaju, asistente koji im se ulizuju i koleginice čije su suknje, po vašem mišljenju, predugačke. Kukate kako vam je teško bez ekipe, kako nećete nikada završiti faks, a onda se osokolite – ipak ste vi EKIPA! Bićete bolji od najboljih i nikada niko neće ugroziti ekipu. Šta više, baš je super što ste na različitim fakultetima. Uvek ćete imati jednog docu da postavlja dijagnoze, jednog mašinca da čačka oko klime, jednog filologa da vam prevodi pesme koje pišete devojkama u anonimnim ljubavnim pismima...

Ništa ne može da vas pobedi. Osim možda Nje.

Jedan je našao Nju, a ona je rešila da ga odvoji od ekipe. Nije ga bilo nedelju-dve, a onda ste razrešili i taj problem. Seli ste sa Njom i popričali. Nije Ona ni tako loša, kad bolje pogledate, samo je bilo potrebno da joj objasnite neke stvari. Sada je i Ona kul i Ona je tu, Ona je ekipa, ali pridruženi član. Taj jedan je sa Njom sad uvek tu, baš kao što će i svaka sledeća Ona biti tu, uz vas. Dok nešto ne zezne, onda se zatvara vigvam, opet ste tu vi, "originalni članovi", borite se za svoje i za svakog.

A onda dođe posao i problemi na poslu.

Kukate ekipi i ekipa teši čuvenom - "ko mu... majku, drmni rakijicu". Svaka čašica, alkohola i razgovora, sa ekipom olakša muku i skrene misli.

Naravno, dolaze polako, jedno za drugim, one male napasti – deca.

Učite ih od malih nogu šta je ekipa i kako se čuvaju drug i drugarstvo. Smejete se njihovim suzama kad oderu kolena, a kad god razmenite poglede sa ekipom znate da svaki misli na vaše padove kad ste bili klinci.

Tu ste, uz vaše porodice, uvek. Selite se zajedničkim snagama, cela ekipa učestvuje u svim mogućim radovima. Kad god neko padne u postelju, makar i pod prehladom, cela ekipa se alarmira, donose se tone voća i poneka flašica sa rakijom, krišom, valja se – zbog obloga.

Ono što je najvažnije – uvek ste tu, neprekidno jedni uz druge, neizostavno i nepovratno. Ne umete da živite bez ekipe, ne znate šta je život bez tih "magaraca", kako ih zovete u šali. Ponekad vas nerviraju, ponekad vam dođe da ih sve kolektivno oterate tamo gde se ljudi u besu teraju, ali...

... ali, svesni ste da imate nešto neprocenjivo i zato svima govorite da ste prebogati, bogataška ekipa.