PROŠIRENJE EU: Tri nova “Kipra” započinju svoj evropski put! (FOTO)

Samit evropskih lidera počeo je još 23. juna. Tokom nedelje raspravljalo se o situaciji u Ukrajini nakon predsedničkih izbora 25. maja i narednom sastanaku lidera EU i G7. Što se tiče "Južnog komšiluka", ministri su razmotrali događaje u Siriji nakon izbora 3. juna. Bilo je govora i o Libiji, naročito o njenoj političkoj i bezbednosnoj situaciji, dok je posebno mesto na samitu zauzimala i situacija u Iraku. Evropski lideri su takođe diskutovali o unapređenju oblasti slobode, bezbednosti i pravde, zatim ekonomskom rastu, konkurentnosti i radnim mestima u EU, a takođe je bilo reči o klimi i energiji.

Međutim, pažnja među onima koji su zainteresovani za poslove EU je od početka bila fokusirana na sastanke Evropskog saveta zakazane za četvrtak i petak. Svi su želeli da vide da li će Žan-Klod Junker izbiti kao novi predsednik Evropske komisije (a i on sam), čemu se britanski premijer Dejvid Kameron neumoljivo protivi. Ipak, današnje zvanično potpisivanje sporazuma o pridruživanju sa trojkom bivših sovjetskih republika izazvalo je najviše interesovanja, naročito jer Rusija ne gleda blagonaklono na njihovu integraciju u EU.

Rusko “njet” evropskim integracijama ovih republika usko je povezano sa jednim drugim razlogom koji izaziva interesovanje među poznavaocima EU odnosa, a to je činjenica da sve tri zemlje imaju nerešene teritorijalne sporove, koji uglavnom traju još od raspada Sovjetkog Saveza, dok se građanski rat u Ukrajini uveliko odvija. Zato, razmotrimo situaciju svake zemlje posebno.

Moldavija 

Predsedavajući parlamenta Moldavije Valeriju Strelet radosno je prethodnih meseci saopštio da će njegova zemlja 27. juna potpisati sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom. Isotg dana, predsednik Moldavije Nikolae Timofti rekao je da će njegova zemlja iskoristiti svoje "suvereno pravo" da potpiše sporazum uprkos spoljnim političkim i ekonomskim pritiscima. Iako Timofti nije direktno spomenuo Rusiju, Moskva se odlučno protivi sporazumu Moldavije i EU. Reč je naravno o statusu otcepljene moldavske oblasti Pridnjestrovlje.

Transnistrija, službeno Pridnjestrovska Moldavska Republika (kratko: Pridnjestrovlje) je oblast Moldavije, odnosno samoproglašena i nepriznata država koja je de facto nezavisna od Moldavije još od 2. septembra 1990. godine, kada je jednostrano proglasila nezavisnost, te se uz pomoć sovjetske armije uspešno oduprla pokušaju moldovskih vlasti da je stave pod kontrolu u Pridnjestrovskom ratu. Od 1992. godine na snazi je primirje, a Savet Evrope priznaje Pridnjestrovlje kao oblast "zamrznutog sukoba". Suverenitet Pridnjestrovlja je i dalje predmet spora.

Da Rusija ozbiljno shvata situaciju u Moldaviji govori i činjenica da je potpredsednik ruske vlade ujedno i specijalni predstavnik ruskog predsednika za otcepljenu moldavsku oblast Pridnjestrovlje, funkcija koju danas obavlja Dmitrij Rogozin. Kada je Moldavska vlada najavila potpisivanje sporazuma, Rogozin je izjavio da će u tom slučaju Rusija biti primirana da revidira ekonomske odnose dve zemlje. Prema njegovim rečima, pre nego što odluči o asocijaciji sa EU, Moldavija bi trebalo da sprovede izbore, vodeći računa i o mišljenju žitelja Pridnjestrovlja. Štaviše, kada je porpisivanje sporazuma najavljeno, građani Pridnjestrovlja su u peticiji koju je potpisalo više od 150.000 ljudi tražili pripajanje zemlje Rusiji, ohrabreni povratkom Krima. Peticija je 9. maja predata upravo Rogozinu, čiji avion su prvo pretresle moldavske snage bezbednosti da bi u povratku avion presreli i ukrajinski migovi.

S obzirom da se krimski scenario najavljuje i za Pridenjstrovlje, a tu je i izjava rumunskog predsednika Trajana Baseskua u kojoj se kaže da “Moldavija ne može u EU bez rešenja Pridnjestrovlja”, pitanje je koliko je ovo pobeda proevropskih snaga, s obzirom da samo države sa jasno uređenim granicama mogu biti deo EU, što je politika koju Unija zdušno primenjuje, naročito posle komplikovanja evropske političke scene, ulaskom podeljenog Kipra u EU.

Gruzija

Premijer Gruzije Irakli Garibašvili je povodom sporazuma o pridruživanju rekao da ta zemlja čvrsto prati svoj put evropskih integracija. "To je izbor našeg naroda zasnovan na našim zajedničkim vrednostima". Tbilisi očekuje da će sporazum o pridruživanju 27. juna dovesti zemlju bliže svom glavnom spoljnopolitičkom cilju, a to je puno članstvo u EU.

Gruzija je 9. aprila 1991. godine proglasila nezavisnost. Ubrzo posle toga došlo je do secesije Abhazije i Južne Osetije, praćene oružanim sukobima. Uprkos tome što nema kontrolu nad njima, Gruzija smatra ove dve teritorije svojim autonomnim pokrajinama. Nakon perioda relativnog mira od sredine devedesetih godina, koji su garantovale i ruske mirovne snage, jednostrano proglašena nezavisnost Kosova i Metohije, doprinela je da se inteziviraju napori Abhazije i Južne Osetije spram potpune nezavisnoti. Povodom toga, Gruzija je protiv njih u avgustu 2008. godine povela rat. Međutim, posle pucanja na ruske mirovanjke, u sukob se umešala i Rusija što je dovelo do poraza gruzijskih snaga i priznanja ovih de facto država od strane Rusije, ali i Nikaragve i Venecuele.

I ovde se postavlja slično pitanje. Šta EU dobija osim još jednog Kipra? Ili bolje reći dva.

Evropska unija je jednostavno takva političko-ekonomska tvorevina koja prosto mami države nečlanice da postanu članice, da bi, takoreći, “podelile bogatstvo”. I Unija tu svoju “meku moć” uveliko koristi. A najčešće je korisiti upravo u nestabilnim područijima Evrope, poput Balkana u jednom trenutku, gde je potencijlno članstvo bilo dovoljno da bivše neprijatelje ujedini ka zajedničkom cilju (EU članstvu). Međutim, u slučaju pomenutih država, jednostrano forsiranje članstva, bez dogovora svih strana (a ima ih dosta, zajedno sa Rusijom) ne može dovesti do pomirenja niti do dugoročne stabilnosti.

Ukrajina

Na kraju stižemo i do Ukrajine. Može se slobodno reći “zvezde” poslednjeg dana samita. Svi događaji koji su doveli do Majdanskg puča, vodili su ka ovom trenutku. Kada je Ukrajina prošle godine odustala od potpisivanja sporazuma sa EU pod pritiskom Moskve, to je izazvalo masovne proteste u Kijevu koji su doveli do svrgavanja proruskog predsednika Viktora Janukoviča i produbljivanja krize u zemlji. Zbog straha od profašističkih grupa koje su sa ostalom opozicijom preuzele vlast, Krim je zatražio pomoć Rusije, a potom je na referendumu proglasio nezavisnost i ubrzo se pripojio Rusiji. Takođe, dva istočna regiona Ukrajine, Donjeck i Lugansk, poglasila su nezavisnost.

U vojnoj akciji ukrajinske vojske na istoku, koja je organizovana kako bi se ovi regioni vratili pod kontrolu, poginulo je više od hiljadu ljudi. Na predsedničkim izborima u Ukrajini koji su se održali 25. maja, pobedio je prozapadni kandidat Petro Porošenko. Međutim, istočni regioni nisu učestvovali u glasanju. Nakon prvobitne smene vlasti u Ukrajini, samit EU je doneo odluku da podeli sporazum o pridruživanju na dva dela. U martu 2014. godine strane su potpisale političke delove sporazuma a ekonomski deo je planiran da se potpiše pošto se u Ukrajini održe predsednički izbori. Novi predsednik je ubrzo po izboru odlučio da pojača ofanzivu vojnih snaga, međutim kako je potpisivanje sporazuma postalo izvesno, proglasio je jednostrani prekid vatre 20. juna koji će trajati upravo do, dugoočekivanog, 27. juna (zašto baš taj datum, možemo da nagađamo).

Zbog situacije u Ukrajini, Rusija se u očima Zapada našla kao jedini krivac. Ipak pored niza sekundarnih sankcija, i par teških reči, odnosi se nisu naročito pogrošavali. Štaviše, zemlje EU nemaju zajednički stav prema Rusiji povodom Ukrajine. Inicijalnoj histeriji sankcija nije se pridružila npr. Nemačka, koja ima veoma dobre ekonomske odnose sa Rusijom. Međutim i sama Evropa je poprilično vezana za Rusiju, ekonomski a naročito u energetskom sektoru. Zato poslednje najave evropskih zvaničnika o težim sankcijama protiv Rusije, ako bude ometala potpisivanje sporazuma, zaista ne mogu imati neki efekat na Rusiju (a naričito posle “istorijskog dogovora” sa Kinom).

Bez obzira na sve (posledice), Evropska unija je objavila da ima "svečanu obavezu" prema Ukrajini, Gruziji i Moldaviji i da će ta obaveza “porasti” kada zemlje budu potpisale sporazum, izjavio je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo. Za EU, potpisivanje sporazuma je “jasan znak” posvećenosti daljim evopskim integracijama, dodao je on.

EU već neko vreme naglašava da potpisivanje ovih sporazuma nije osmišljeno da potkopa odnos Rusije sa ovim republikama. Zvaničnici Unije navode da u sporazumima nema ništa što zaustavlja ove zemlje da održavaju tesne političke i ekonomske odnose sa Rusijom. Takođe navode i da Rusija ne sme da traži od njih da izaberu jedno ili drugo (što nažalost radi i EU). Međutim, očigledno je da Moskva zna da ovi sporazumi ne zabranjuju odnose sa Rusijom, ali reč je o trendu koji će pre ili kasnije da se završi članstvom u Uniji, a to sa sobom vuče sasvim drugačija prava i obaveze. Rusija je to godinama gledala na primerima ostalih republika bivšeg Sovjetskog Saveza koje su sada članice Unije. Kada je reč o ovim državama, postoji jako prisustvo ruskog naroda u spornim regijama i zato je odlučnija rekacija Rusije bila sasvim očekivana, a do rešenja koje priželjukuje EU neće doći tako lako.    

Bilo kako bilo, kriza u Ukrajini je ubrzala potpisivanje sporazuma između EU i Gruzije, kao i između EU i Moldavije, što je prvobitno bilo planirano za kraj 2014. godine. U sadašnjem stanju, ove države ne mogu postati ni članice NATO saveza a kamoli EU. Međutim, ako Unija planira da iskoristi primer Srbije kako bi “olakšala” tenzije između spornih strana (mada i ovaj primer je još uvek u “beta fazi”), onda Evropa “možda” i ima čemu da se nada ovim sporazumima. No, još uvek je rano govoriti o toj opciji. Ipak, dve stvari su sigurne; prvo, geografska blizina Rusija i spornih teritorija nimalo neće olakšati posao budućim evropski medijatorima; drugo, da bi ovaj plan uspeo, obe strane moraju da žele članstvo u EU. A sasvim je izvesno, da bi sporne teritorije najviše želele da postanu deo Federacije a ne Unije.