ПРОШИРЕЊЕ ЕУ: Три нова “Кипра” започињу свој европски пут! (ФОТО)

Самит европских лидера почео је још 23. јуна. Током недеље расправљало се о ситуацији у Украјини након председничких избора 25. маја и наредном састанаку лидера ЕУ и Г7. Што се тиче "Јужног комшилука", министри су размотрали догађаје у Сирији након избора 3. јуна. Било је говора и о Либији, нарочито о њеној политичкој и безбедносној ситуацији, док је посебно место на самиту заузимала и ситуација у Ираку. Европски лидери су такође дискутовали о унапређењу области слободе, безбедности и правде, затим економском расту, конкурентности и радним местима у ЕУ, а такође је било речи о клими и енергији.

Међутим, пажња међу онима који су заинтересовани за послове ЕУ је од почетка била фокусирана на састанке Европског савета заказане за четвртак и петак. Сви су желели да виде да ли ће Жан-Клод Јункер избити као нови председник Европске комисије (а и он сам), чему се британски премијер Дејвид Камерон неумољиво противи. Ипак, данашње званично потписивање споразума о придруживању са тројком бивших совјетских република изазвало је највише интересовања, нарочито јер Русија не гледа благонаклоно на њихову интеграцију у ЕУ.

Руско “њет” европским интеграцијама ових република уско је повезано са једним другим разлогом који изазива интересовање међу познаваоцима ЕУ односа, а то је чињеница да све три земље имају нерешене територијалне спорове, који углавном трају још од распада Совјетког Савеза, док се грађански рат у Украјини увелико одвија. Зато, размотримо ситуацију сваке земље посебно.

Молдавија 

Председавајући парламента Молдавије Валерију Стрелет радосно је претходних месеци саопштио да ће његова земља 27. јуна потписати споразум о придруживању са Европском унијом. Исотг дана, председник Молдавије Николае Тимофти рекао је да ће његова земља искористити своје "суверено право" да потпише споразум упркос спољним политичким и економским притисцима. Иако Тимофти није директно споменуо Русију, Москва се одлучно противи споразуму Молдавије и ЕУ. Реч је наравно о статусу отцепљене молдавске области Придњестровље.

Транснистрија, службено Придњестровска Молдавска Република (кратко: Придњестровље) је област Молдавије, односно самопроглашена и непризната држава која је де фацто независна од Молдавије још од 2. септембра 1990. године, када је једнострано прогласила независност, те се уз помоћ совјетске армије успешно одупрла покушају молдовских власти да је ставе под контролу у Придњестровском рату. Од 1992. године на снази је примирје, а Савет Европе признаје Придњестровље као област "замрзнутог сукоба". Суверенитет Придњестровља је и даље предмет спора.

Да Русија озбиљно схвата ситуацију у Молдавији говори и чињеница да је потпредседник руске владе уједно и специјални представник руског председника за отцепљену молдавску област Придњестровље, функција коју данас обавља Дмитриј Рогозин. Када је Молдавска влада најавила потписивање споразума, Рогозин је изјавио да ће у том случају Русија бити примирана да ревидира економске односе две земље. Према његовим речима, пре него што одлучи о асоцијацији са ЕУ, Молдавија би требало да спроведе изборе, водећи рачуна и о мишљењу житеља Придњестровља. Штавише, када је порписивање споразума најављено, грађани Придњестровља су у петицији коју је потписало више од 150.000 људи тражили припајање земље Русији, охрабрени повратком Крима. Петиција је 9. маја предата управо Рогозину, чији авион су прво претресле молдавске снаге безбедности да би у повратку авион пресрели и украјински мигови.

С обзиром да се кримски сценарио најављује и за Придењстровље, а ту је и изјава румунског председника Трајана Басескуа у којој се каже да “Молдавија не може у ЕУ без решења Придњестровља”, питање је колико је ово победа проевропских снага, с обзиром да само државе са јасно уређеним границама могу бити део ЕУ, што је политика коју Унија здушно примењује, нарочито после компликовања европске политичке сцене, уласком подељеног Кипра у ЕУ.

Грузија

Премијер Грузије Иракли Гарибашвили је поводом споразума о придруживању рекао да та земља чврсто прати свој пут европских интеграција. "То је избор нашег народа заснован на нашим заједничким вредностима". Тбилиси очекује да ће споразум о придруживању 27. јуна довести земљу ближе свом главном спољнополитичком циљу, а то је пуно чланство у ЕУ.

Грузија је 9. априла 1991. године прогласила независност. Убрзо после тога дошло је до сецесије Абхазије и Јужне Осетије, праћене оружаним сукобима. Упркос томе што нема контролу над њима, Грузија сматра ове две територије својим аутономним покрајинама. Након периода релативног мира од средине деведесетих година, који су гарантовале и руске мировне снаге, једнострано проглашена независност Косова и Метохије, допринела је да се интезивирају напори Абхазије и Јужне Осетије спрам потпуне независноти. Поводом тога, Грузија је против њих у августу 2008. године повела рат. Међутим, после пуцања на руске мировањке, у сукоб се умешала и Русија што је довело до пораза грузијских снага и признања ових де фацто држава од стране Русије, али и Никарагве и Венецуеле.

И овде се поставља слично питање. Шта ЕУ добија осим још једног Кипра? Или боље рећи два.

Европска унија је једноставно таква политичко-економска творевина која просто мами државе нечланице да постану чланице, да би, такорећи, “поделиле богатство”. И Унија ту своју “меку моћ” увелико користи. А најчешће је корисити управо у нестабилним подручијима Европе, попут Балкана у једном тренутку, где је потенцијлно чланство било довољно да бивше непријатеље уједини ка заједничком циљу (ЕУ чланству). Међутим, у случају поменутих држава, једнострано форсирање чланства, без договора свих страна (а има их доста, заједно са Русијом) не може довести до помирења нити до дугорочне стабилности.

Украјина

На крају стижемо и до Украјине. Може се слободно рећи “звезде” последњег дана самита. Сви догађаји који су довели до Мајданскг пуча, водили су ка овом тренутку. Када је Украјина прошле године одустала од потписивања споразума са ЕУ под притиском Москве, то је изазвало масовне протесте у Кијеву који су довели до свргавања проруског председника Виктора Јануковича и продубљивања кризе у земљи. Због страха од профашистичких група које су са осталом опозицијом преузеле власт, Крим је затражио помоћ Русије, а потом је на референдуму прогласио независност и убрзо се припојио Русији. Такође, два источна региона Украјине, Доњецк и Луганск, погласила су независност.

У војној акцији украјинске војске на истоку, која је организована како би се ови региони вратили под контролу, погинуло је више од хиљаду људи. На председничким изборима у Украјини који су се одржали 25. маја, победио је прозападни кандидат Петро Порошенко. Међутим, источни региони нису учествовали у гласању. Након првобитне смене власти у Украјини, самит ЕУ је донео одлуку да подели споразум о придруживању на два дела. У марту 2014. године стране су потписале политичке делове споразума а економски део је планиран да се потпише пошто се у Украјини одрже председнички избори. Нови председник је убрзо по избору одлучио да појача офанзиву војних снага, међутим како је потписивање споразума постало извесно, прогласио је једнострани прекид ватре 20. јуна који ће трајати управо до, дугоочекиваног, 27. јуна (зашто баш тај датум, можемо да нагађамо).

Због ситуације у Украјини, Русија се у очима Запада нашла као једини кривац. Ипак поред низа секундарних санкција, и пар тешких речи, односи се нису нарочито погрошавали. Штавише, земље ЕУ немају заједнички став према Русији поводом Украјине. Иницијалној хистерији санкција није се придружила нпр. Немачка, која има веома добре економске односе са Русијом. Међутим и сама Европа је поприлично везана за Русију, економски а нарочито у енергетском сектору. Зато последње најаве европских званичника о тежим санкцијама против Русије, ако буде ометала потписивање споразума, заиста не могу имати неки ефекат на Русију (а наричито после “историјског договора” са Кином).

Без обзира на све (последице), Европска унија је објавила да има "свечану обавезу" према Украјини, Грузији и Молдавији и да ће та обавеза “порасти” када земље буду потписале споразум, изјавио је председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо. За ЕУ, потписивање споразума је “јасан знак” посвећености даљим евопским интеграцијама, додао је он.

ЕУ већ неко време наглашава да потписивање ових споразума није осмишљено да поткопа однос Русије са овим републикама. Званичници Уније наводе да у споразумима нема ништа што зауставља ове земље да одржавају тесне политичке и економске односе са Русијом. Такође наводе и да Русија не сме да тражи од њих да изаберу једно или друго (што нажалост ради и ЕУ). Међутим, очигледно је да Москва зна да ови споразуми не забрањују односе са Русијом, али реч је о тренду који ће пре или касније да се заврши чланством у Унији, а то са собом вуче сасвим другачија права и обавезе. Русија је то годинама гледала на примерима осталих република бившег Совјетског Савеза које су сада чланице Уније. Када је реч о овим државама, постоји јако присуство руског народа у спорним регијама и зато је одлучнија рекација Русије била сасвим очекивана, а до решења које прижељукује ЕУ неће доћи тако лако.    

Било како било, криза у Украјини је убрзала потписивање споразума између ЕУ и Грузије, као и између ЕУ и Молдавије, што је првобитно било планирано за крај 2014. године. У садашњем стању, ове државе не могу постати ни чланице НАТО савеза а камоли ЕУ. Међутим, ако Унија планира да искористи пример Србије како би “олакшала” тензије између спорних страна (мада и овај пример је још увек у “бета фази”), онда Европа “можда” и има чему да се нада овим споразумима. Но, још увек је рано говорити о тој опцији. Ипак, две ствари су сигурне; прво, географска близина Русија и спорних територија нимало неће олакшати посао будућим европски медијаторима; друго, да би овај план успео, обе стране морају да желе чланство у ЕУ. А сасвим је извесно, да би спорне територије највише желеле да постану део Федерације а не Уније.