PRVI BALKANSKI RAT: Dani u kojima smo ispunili Kosovski zavet
Na današnji dan, osmog oktobra 1912. godine, kao retko kada, balkanske zemlje su se složile i krenule da izvojuju vekovima sanjanu osvetu Osmanlijama.
Sve u svoje vreme. Pravoslavni balkanski narodi su od 14. i 15. stoleća čekali priliku da se isprse pred osvajačem koji ih je vekovima držao pokorenim, drugorazrednom kategorijom koja je morala da se sklanja sa puta kada aga naiđe, da saginje glavu, da sapinje svoj ponos, ime i uverenja.
Početkom 19. veka Grci su pokušali da nagovore knjaza Miloša Obrenovića na zajednički rat protiv Turaka, ali je mudri i pragmatični "gospodar serbski" shvatio da su resursi i jednih i drugih premali da pariraju bosforskoj carevini. Šezdesetih godina knjaz Mihailo je planirao savez sa Crnom Gorom, Bugarskom i Grčkom, ali je isti propao njegovom smrću.
Dva srpsko-turska rata od 1876. do 1878. godina i Srpsko-bugarski rat iz 1885. bili su krunski dokaz nespremnosti Srbije za ozbiljno sučeljavanje sa ikojom zemljom u susedstvu. Reforma vojske koju je Milan Obrenović, kao ministar vojni, započeo za vlade svog sina Aleksandra, krajem 19. veka bila je početni momenat koji je od Srbije imao da stvori respektabilnu regionalnu silu, kadru da brani svoje tlo, ali i da dosanja slobodu one braće koja su i dalje čamila u trulećoj Osmanskoj imperiji.
Višegodišnji pokušaji da se stvori balkanski savez uperen protiv imperijalne sile sa razmeđa Evrope i Azije urodili su plodom 1912. godine. Dogovorom je formirana alijansa koju su činili Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka, sa ciljem da se sa Balkana za svagda isteraju Turci.
VOJNA SNAGA SAVEZNICA
Bugarska: 370.000 ratnika
Srbija: 220-230.000 ratnika
Grčka: 120.000 ratnika, ali i mornarica
Crna Gora: 35.000 ratnika
Druga najveća briga zemalja bila je kako podeliti teritorije. Crna Gora je ciljala Skadar i prodor ka dolini Lima, što joj nije sporeno. No, preostale tri članice nezajažljivo su gledale kako da uzmu što veći deo geografske Makedonije i Trakije.
Srbija je, računajući da će joj pripasti već deo Albanije (južni bi pripao Grčkoj), uspela da se dogovori sa Bugarskom, najjačom članicom saveza na sledeći način: sve severno od Šar-planine sigurno će biti srpsko, sve istočno od Strumice bugarsko dok će za ono što je danas Republika Makedonija biti ispoštovan princip dijagonale Kriva Palanka-Ohrid, gde bi sve severno trebalo da uzme Srbija, a južno Bugarska. Grčka i Bugarska su obe ciljale Trakiju, ali i Solun, što je na duže staze značilo mogućnost njihovog konflikta.
RAT:
Crna Gora je prva objavila rat, 8. oktobra, posle čega je usledio napad ka Skadru. Rusija i Austro-ugarska su bile protiv promene granica, pa su Srbija, Grčka i Bugarska formalno uputile zahtev Turskoj za reforme na Balkanu i autonomijom za hrišćanske narode. Kako je Turska odbila traženo, Srbija i Bugarska su objavile rat 17, a Grčka 18. oktobra.
Osveta Kosova bila je najveći agens visokog morala srpske i crnogoske vojke. Mnogi su borci i oficiri, ulaskom na tlo oslobođene "Svete zemlje" padali na kolena i celivali zemlju o kojoj su oni i njihovi preci slušali kao mestu "stradanja za Boga i krst".
Srpska vojska je krenula u tri pravca. Najmanji broj snaga upućen je ka Polimlju, Treća armija je poslata ka Kosovu (Metohija je prepuštena Crnoj Gori), dok su Prva i Druga pošle izravno ka Makedoniji. Od 23. do 24. oktobra Srbi su pobedili kod Kumanova, a 3. novembra izvojevana je pobeda kod Prilepa.
Uspehom u Bitoljskoj bici, 19. novembra 1912, Srbija je ispunila svoje ciljeve u Makedoniji, a zauzimanjem albanskog primorja u novembru i sve ratne ciljeve uopšte.
Bugarska je zauzela Zapadnu Trakiju, a Solun joj je izmakao za par časova - Grci su stigli prvi. Bugari su zapeli kod Jedrena, pa im je u pomoć otišla Druga armija Stepe Stepanovića sa artiljerijom, nakon čega je grad pao.
Konačni mir sklopljen je 30. maja 1913. u Londonu.
KRAJ RATA I DIPLOMATSKE IGRE POSLE NJEGA:
Da bi sprečile izlazak Srbije na more, a time njenu nezavisniju ekonomsku i političku delatnost, Austro-ugarska i Italija su najviše insistirale na formiranju nezavisne Albanije, koja je proglašena 28. novembra 1912. Isti princip primenjen je i nad Crnom Gorom, kojom je zaprećeno silom ako ne napusti teško osvojeni Skadar. Kralj Nikola se na kraju povinovao i crnogorske snage su se povukle iz grada.
Razočarana i potisnuta za mora, Srbija je tražila kompenzaciju, kako ekonomsku i teritorijalnu, tako i onu kojom bi ublažila gorak ukus zbog Albanije. Prilika se ukazala: pošto Bugarska nije poslala predviđene snage na vardarsko ratište, niti je sama uspela da osvoji Jedrene, već uz srpsku pomoć, Srbija je smatrala da joj pripada sve što je oslobođeo južno od dijagonale Kriva Palanka-Ohrid.
Bugarska je zahtevala da se ispoštuje predratni dogovor. U celu se priču umešala Austro-ugarska koja je obećala Ferdinandu Prvom podršku u sukobu sa Srbijom, pa je zvanična Sofija odbila arbitražu ruskog cara Nikolaja Drugog, predviđenu dogovorom sa Srbijom.
Ohrabrena podrškom iz Beča, Bugarska je nenadano napala Srbiju 29. juna 1913, a zatim i Grčku. Zatečene, vojske napadnutih su se brzo pribrale i porazile protivnika, ali to je priča za neko drugo vreme.
UKUPNE POSLEDICE RATA:
1) Sve članice saveza dobile su teritorijalno proširenje. Srbija je oslobodila deo Polimlja i Rašku oblast, Kosovo i Vardarsku Makedoniju, a Crna Gora deo Polimlja i Metohiju.
2) Velike sile osujetile su širenje srpskih država na prostor Albanije.
3) Posejano je seme razdora između Srbije, Bugarske i Grčke koje će kulminirati u dva svetska rata.
4) Albansko pitanje dobilo je realno, državno uporište, nasuprot teorijskom iz 1878. godine.