ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ: Дани у којима смо испунили Косовски завет

Све у своје време. Православни балкански народи су од 14. и 15. столећа чекали прилику да се испрсе пред освајачем који их је вековима држао покореним, другоразредном категоријом која је морала да се склања са пута када ага наиђе, да сагиње главу, да сапиње свој понос, име и уверења.

Почетком 19. века Грци су покушали да наговоре књаза Милоша Обреновића на заједнички рат против Турака, али је мудри и прагматични "господар сербски" схватио да су ресурси и једних и других премали да парирају босфорској царевини. Шездесетих година књаз Михаило је планирао савез са Црном Гором, Бугарском и Грчком, али је исти пропао његовом смрћу.

Два српско-турска рата од 1876. до 1878. година и Српско-бугарски рат из 1885. били су крунски доказ неспремности Србије за озбиљно сучељавање са икојом земљом у суседству. Реформа војске коју је Милан Обреновић, као министар војни, започео за владе свог сина Александра, крајем 19. века била је почетни моменат који је од Србије имао да створи респектабилну регионалну силу, кадру да брани своје тло, али и да досања слободу оне браће која су и даље чамила у трулећој Османској империји.

Вишегодишњи покушаји да се створи балкански савез уперен против империјалне силе са размеђа Европе и Азије уродили су плодом 1912. године. Договором је формирана алијанса коју су чинили Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка, са циљем да се са Балкана за свагда истерају Турци.

Друга највећа брига земаља била је како поделити територије. Црна Гора је циљала Скадар и продор ка долини Лима, што јој није спорено. Но, преостале три чланице незајажљиво су гледале како да узму што већи део географске Македоније и Тракије. 

Србија је, рачунајући да ће јој припасти већ део Албаније (јужни би припао Грчкој), успела да се договори са Бугарском, најјачом чланицом савеза на следећи начин: све северно од Шар-планине сигурно ће бити српско, све источно од Струмице бугарско док ће за оно што је данас Република Македонија бити испоштован принцип дијагонале Крива Паланка-Охрид, где би све северно требало да узме Србија, а јужно Бугарска. Грчка и Бугарска су обе циљале Тракију, али и Солун, што је на дуже стазе значило могућност њиховог конфликта.

Црна Гора је прва објавила рат, 8. октобра, после чега је уследио напад ка Скадру. Русија и Аустро-угарска су биле против промене граница, па су Србија, Грчка и Бугарска формално упутиле захтев Турској за реформе на Балкану и аутономијом за хришћанске народе. Како је Турска одбила тражено, Србија и Бугарска су објавиле рат 17, а Грчка 18. октобра.

Српска војска је кренула у три правца. Најмањи број снага упућен је ка Полимљу, Трећа армија је послата ка Косову (Метохија је препуштена Црној Гори), док су Прва и Друга пошле изравно ка Македонији. Од 23. до 24. октобра Срби су победили код Куманова, а 3. новембра извојевана је победа код Прилепа. 

Успехом у Битољској бици, 19. новембра 1912, Србија је испунила своје циљеве у Македонији, а заузимањем албанског приморја у новембру и све ратне циљеве уопште.

Бугарска је заузела Западну Тракију, а Солун јој је измакао за пар часова - Грци су стигли први. Бугари су запели код Једрена, па им је у помоћ отишла Друга армија Степе Степановића са артиљеријом, након чега је град пао.

Коначни мир склопљен је 30. маја 1913. у Лондону.

Да би спречиле излазак Србије на море, а тиме њену независнију економску и политичку делатност, Аустро-угарска и Италија су највише инсистирале на формирању независне Албаније, која је проглашена 28. новембра 1912. Исти принцип примењен је и над Црном Гором, којом је запрећено силом ако не напусти тешко освојени Скадар. Краљ Никола се на крају повиновао и црногорске снаге су се повукле из града.

Разочарана и потиснута за мора, Србија је тражила компензацију, како економску и територијалну, тако и ону којом би ублажила горак укус због Албаније. Прилика се указала: пошто Бугарска није послала предвиђене снаге на вардарско ратиште, нити је сама успела да освоји Једрене, већ уз српску помоћ, Србија је сматрала да јој припада све што је ослобођео јужно од дијагонале Крива Паланка-Охрид.

Бугарска је захтевала да се испоштује предратни договор. У целу се причу умешала Аустро-угарска која је обећала Фердинанду Првом подршку у сукобу са Србијом, па је званична Софија одбила арбитражу руског цара Николаја Другог, предвиђену договором са Србијом.

Охрабрена подршком из Беча, Бугарска је ненадано напала Србију 29. јуна 1913, а затим и Грчку. Затечене, војске нападнутих су се брзо прибрале и поразиле противника, али то је прича за неко друго време.

1) Све чланице савеза добиле су територијално проширење. Србија је ослободила део Полимља и Рашку област, Косово и Вардарску Македонију, а Црна Гора део Полимља и Метохију.

2) Велике силе осујетиле су ширење српских држава на простор Албаније.

3) Посејано је семе раздора између Србије, Бугарске и Грчке које ће кулминирати у два светска рата.

4) Албанско питање добило је реално, државно упориште, насупрот теоријском из 1878. године.