Za male penzije kriv je raspad SSSR i dobri lekovi
Izmene penzionih sistema u Velikoj Britaniji i Nemačkoj najava su mračnijih dana za radnike u Zapadnoj Evropi, dana koje će dočekati kada završe radni vek. Političari koji propagiraju reforme redovno govore o razlozima, ali se iz vida neretko gubi "istorija dugog trajanja" - uzroci na koje niko ne obraća pažnju.
U dobu kada je komunizam propadao, Zapadna Evropa bila je ekonomski raj za svoje stanovnike i otelotvorenje utopije za žitelje zemalja Istočnog bloka, gladne hrane i političkih sloboda. Praktično svi Evropljani radovali su se rušenju Berlinskog zida, povlačenju Gvozdene zavese i disoluciji Sovjetskog Saveza, ali nisu ni slutili da će zbog toga pod stare dane dobijati penzije manje nego pre 1991.
Kada se SSSR raspadao, a sa njim i ceo poredak u polovini Evrope, dogovoren u Teheranu, Jalti i Potsdamu, život u Zapadnoj Evropi bio je ugodan za penzionere. U 11 od 15 zemalja koje su u Mastrihtu ugovorile Evropsku uniju kakvu danas znamo, visina penzije bila je od 70 do 100 odsto visine plate (dalje: OPP - odnos penzija-plata), dok je samo u Velikoj Britaniji, Irskoj, Holandiji i Danskoj bio 40-60 %. Danas se situacija izmenila, te je prosek u zemljama članicama OECD 54 odsto, a po svim najavama očekuje se dvocifreno umanjenje u sledećih desetinu godina.
Država blagostanja počela je da kopni sa naftnom krizom 1973, kada je započeo povratak liberalnog kapitalizma, istog onog koji je izazvao Veliku depresiju 1929., ovoga puta sa Margaret Tačer i Ronaldom Reganom kao perjanicama. Evropske kontinentalne zemlje odolevale su još dve decenije, ali je nestanak Sovjetskog Saveza značio nestanak glavnog razloga za socijalnu državu - pretnje zvane komunizam.
Maršalov plan obnove porušene Evrope i ogroman novac uložen u obnovu demolirane Nemačke nisu bili čista filantropija Sjedinjenih Država, već sredstvo da se bukvalno kupi odanost evropskih zemalja kapitalizmu, da se otrgne i od pomisli za jednakošću koju je nudio SSSR. Trebalo je ubediti Evropljane da umesto sna o socijalnoj jednakosti mogu da dobiju javu u vidu dobre plate, visokog standarda i - visokih penzija.
Nestanak ideološkog rivala, a još važnije prinude koja je namoravala na socijalne ustupke, značio je da se može krenuti u obračun sa najsocijalističkijim elementom u zapadnim društvima. Zato je danas lakše propagirati smanjenje penzija; nema opasnosti da bi građani tražili drugi poredak, već samo izmenu postojećeg.
Zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka, među njima i Srbija, svikle na državu koja brine o zdravstvu, školstvu i penzijama, udar na uslove za penziju i njenu visini percipiraju sa najburnijim emocijama. Dodatan problem u ovim državama predstavlja neefikasna i zastarela privreda i privredna orijentacija. Međutim, razlog za reklamirane reforme ne leži samo u ideološkoj monotoniji današnjice.
Evropa je kontinent koji stari i do 2050. se očekuje da će žitelji Starog sveta u proseku imati 52,3 godine. Trenutno najstariji narod na svetu je nemački. Štaviše, od 29 naroda starijih od 40 godina, samo su četiri van Evrope.
Zahvaljujući Pasteru, Flemingu, Salku i ostalima, životni vek je nikad duži, a sa njim i period proveden u penziji. Samo u sledećoj deceniji, očekuje se će broj ljudi koji odlaze u penziju biti za 75 odsto veći od broja onih koji tek stupaju na tržište rada.
Primer najjače evropske ekonomije, Nemačke je ilustrativan: prosečan Nemac u "mirovini" provede 16 godina, a Nemica 22. Uzmemo li u obzir da će do 2050. životni vek u toj zemlji porasti sa 80 na 84 godine, opterećenje na budžet biće još veće.
Da je faktor nestanka SSSR veoma bitan potvrđuju reči Dejvida Goka iz britanskog ministarstva finansija, "kako je sadašnji penzioni sistem u Britaniji sovjetski i da će reforma sigurno dovesti do veće kulture štednje" na Ostrvu. Prosečna mesečna zarada u Velikoj Britaniji iznosi 2.800 evra, dok će izmenom penzionog zakona od sledeće godine visina penzije biti ograničena na "196 evra nedeljno", tj. na 880 evra mesečno, a biće podignut starosni uslov i broj godina staža neophodnih za sticanje uslova. Prosta matematika kaže da će OPP biti 30 odsto.
Istovremeno sa upućivanjem radnika na privatne penzione fondove, izbila je afera u vezi sa njima. Naime, privatni fondovi su zakinuli jednu celu mesečnu naknadu, a tako]e su izbegli da isplate premiju osiguranicima sa dijabetesom i pušačima.
Slični glasovi provejavaju Nemačkom, motorom evrozone, ali i celog kontinenta. Uprkos tome što već sada svakom šestom Nemcu siromaštvo diše za vratom, Angela Merkel najavljuje dalje redukcije penzionog poretka nauštrb radnika:
"Verujem da će samo spoj državne, privatne i penzije koju daje kompanija moći da obezbedi odgovarajuću sigurnost u starim danima".
Evropska komisija "preporučuje" zemljama članicama da do 2030. starosna granica za odlazak u penziju bude 67 godina. Nemačka je taj zahtev već ispunila - za 2029. je zakazana ta izmena. I dok žitelji Nemačke relativno lako prihvataju promene, u Španiji, Grčkoj, Belgiji i tek pridošloj Hrvatskoj postoji jaka opozicija uniformnom pristupu starosnoj granici i ostalim kriterijumima.
Kako će se stvari odvijati? Otprilike kako novi liberalni kapitalizam zahteva, jer trenutno alternative nema, odnosno novu alternativu ne nudi niko, a prethodna je nestala 1991.