Reci joj DA!
Ko zapravo treba da postavi ono čuveno pitanje o ludom kamenu?
Znamo da su se vremena mnogo promenila od kada su se naše bake i deke zabavljali. Nekako se tada znalo, parovi skoro da se i nisu poznavali, dosta brakova je čak bilo ugovoreno i veoma mladi su ulazili u celu tu priču. Ali jedno je uvek ostajalo, muškarci su bili ti koji su išli u prosidbu (sa svojim roditeljima) i postavljali to pitanje.
Kako je vreme prolazilo tako su se menjala i "pravila". Parovi su bili sve otvoreniji i opušteniji jedno prema drugom. Možda se, makar u tom pogledu, slika da muškarac mora da bude dominantan u vezi, polako izgubila. Danas je sasvim u redu da devojka plaća piće ili večeru. To je postalo izraz ravnopravnosti i jednakosti. Međutim, sve devojke (iako neke ne žele to da priznaju), vole bar minimalnu dozu romantike.
Znajući ovo, postavlja se pitanje iz kog razloga se devojke sve više opredeljuju da načine prvi korak i pitaju svog partnera da se venčaju. Da li se na to gleda kao da je devojka dovoljno sigurna u sebe i svoju vezu pa je iz tog razloga odlučila da je vreme za viši stepen? Ili možda smatra da je prošlo dovoljno vremena a da njen dečko izgleda i ne misli o tome, pa jednostavno želi da vidi na čemu su.
Kako se muškarac oseća kada ga devojka zaprosi? Da li mu je drago što ta "odgovornost" više nije na njemu? Mišljenja su podeljena.
Jednima je nepojmivo da devojka bude ta koja će "ponuditi prsten". Oni smatraju da tradicija, u ovom slučaju, ne bi trebalo da se menja. Sa druge strane, ima i onih kojima se ta ideja zapravo više sviđa.
Devojke su spontane i tako nešto bi mogle da urade bilo gde i bilo kada. Momci bi razmišljali kako da ne upropaste taj trenutak, da li će joj se svideti prsten, da li da to bude u krugu prijatelja ili kada su nasamo. Previše razmišljanja i opterećivanja zapravo mogu dovesti do pravog malog fijaska. Iz tog razloga se uopšte ne bi bunili kada bi devojka preuzela na sebe taj korak.
U svakom slučaju, taj dan bi trebalo da bude, pored same ceremonije venčanja, dan koji će oboje pamtiti do kraja života.
Šta biste vi uradili? Čekali na njen korak ili ipak kleknuli prvi?