REKAO JE: NEMA MENI ŽIVOTA BEZ VAS - Pročitajte potresno pismo Omerovog ratnog starešine
"... I uvek mi se obraćao sa komandante, mada mu to više nisam bio. Slava ti, Omere. I veliko hvala. Do neba gde si pripadao i kome si se zauvek vratio", deo je poruke oproštaja Omerovog negdašnjeg zapovednika Srećka Prentovića.
Strahotni pad helikoptera Vojske Srbije koji je u smrt poveo četiri letača, dva medicinska radnika i jednu bebu, odjeknuo je Srbijom, ali i svetom. Telegrami saučešća došli su sa mnogih strana, a jedna od najpotresnijih oproštajnih poruka misao je Srećka Prentovića, nekadašnjeg ratnog starešine pilota Omera Mehića.
Prentović je na svom Fejsbuk nalogu ispisao veliku poruku, kako je rekao, "velikom čoveku". Prenosimo vam ceo sadržaj njegovog oproštaja od prijatelja i saborca.
"Proleće 1992. godine. Banjaluka, tenkodrom Zalužani, silom prilika pretvoren u helidrom za prihvat tri eskadrile helikoptera dislociranih iz Hrvatske, iz Zagreba tačnije. Helikopteri kao mravi pritisli svaki travnati pedalj tenkodroma. Izmedju njih vijugavim, betoniranim stazama po ceo dan bruje i gmižu tenkovi. Vrvi kao u mravinjaku.
Izmedju tenkova svaki čas uzleti po neki „krilati mrav“ i krene put neba. Po ranjenike najčešće. Besni rat. Država se raspada u strašnim, krvavim mukama, obolela od teške bolesti, neizlečive. Od nacionalizma. Sa državom se, po istim šavovima, polako ali sigurno, raspada i njena vojska, JNA-četvrta vojna sila u Evropi. Haos jedan neopisivi.
Kucanje na vratima.
"Pozdrav, komandante, šta ima?"
"Udji, Omere."
Mehić Ramiza Omer, pilot, vođa vazduhoplova, major avijacije, rođen 24. jula 1967 godine u Doboju. Bio je na dužnosti pomoćnika komandanta za transport i traganje i spasavanje, ujedno nastavnik letenja u komandi 890. mešovite helikopterske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade.
U vojsci je od 21. jula 1990. godine. Završio je Vazduhoplovnu vojnu akademiju u Zadru i sve vreme je bio pilot helikoptera. Ima zvanje starijeg nastavnika letenja i 1. kategoriju stručno-borbene osposobljenosti. Osposobljen je za pilota HT-40 i HT-48. Oženjen i otac dvoje dece.
Omer Mehić, poručnik, mlad, zdrav, jak, uvek vedar i nasmejan, vrsni i neustrašivi pilot. U letačkom kombinezonu sa patikama na nogama. Nema čizama, ostale tamo negde u Zagrebu, nove nisu stigle, a bos ne može leteti. Leti u svojim patikama. Na borbene zadatke, a svaki je borbeni, jer rat je. Puca se na sve strane, ko stigne i odakle stigne.
Ćaskamo uz kaficu. Nje, dao bog, još uvek ima.
"Šta se ovo dešava komandante?"
"Raspad sistema, moj Omere, rat. Užas, vidiš sam."
"Dobro to, to me ne brine, to je naš posao, nego ovo sa nacionalizmom i njegovim bujanjem, sa prebrojavanjem krvnih zrnaca po tom osnovu..."
A prebrojavala su se, baš tih dana, moram da priznam.
"Kaži Omere, šta te muči, ne okolišaj."
"Ne okolišam, zato sam i došao komandante, da pričamo otvoreno, da se posavetujem. Muči me moje ime, Omer. Muči me ovaj raspad, muči me nacionalizam, dele nas komandante. Muči me pitanje: ko sam ja i kome pripadam i šta da radim sa sobom, gde je moja budućnost."
E, moj Omere, teška pitanja postavljaš, ali kada već pitaš odgovoriću ti:
"Ti si Omere, naš, pripadaš JNA, Ratnom Vazduhoplovstvu, ovom puku i svojoj eskadrili. A kome svi mi danas pripadamo ne bi ti znao reći. Ali prvenstveno pripadaš sebi Omere. Tvoja budućnost, generalno, službe što se tiče, kao i moja nije u našim rukama, o njoj će odluku doneti neko drugi. Čekaj, je li te neko dira i proziva po toj osnovi, vredja te, šikanira?"
"Jok, komandante, niko za sada, ali ja vidim šta se dešava i ne vidim kraj gde će da stane. Nisam siguran da već sutra neko neće da me prozove zato šo se zovem Omer i da mi kaže: Idi kući Omere, ti nam ne trebaš više, Omere ne trebamo.
Ja svoje kolege i sve vas smatram svojom braćom, spreman sam u svakom momentu da svoj život položim za svakog iz ove naše jedinice, ali nisam spreman da sutra doživim bilo kakvo poniženje od ljudi koji me lično ne poznaju, a zasmetaće im što se zovem Omer. Šta ću, kada se to dogodi? Kuda ću onda?
"Vidi Omere, dok se ja pitam i donosim odluke o i u ovoj jedinici, i dok si u njoj to se neće desiti. A već sutra, neko može doneti odluku i reći i meni: Idi kući, ti nam više ne trebaš, bez obzira što se zovem Srećko, a ne Omer.
Znaš me, znam te. Znaš i sve svoje kolege, znaju te. Pametan si, razmišljaš unapred, to je dobro, samo odgovor na tvoje pitanje šta će biti sutra i kakva je budućnost ja ti ne mogu dati, jer ga ne znam. Odluka je u tvojim rukama i samo u tvojim. Ostaneš li sa nama delićeš našu sudbinu, ma kakva ona bila. Odlučiš li da odeš ne znam šta će sa tobom biti. Pogrešno bi bilo sa moje strane da ti bilo šta govorim, ili te savetujem i ja to neću činiti.
Odluku moraš doneti sam i stati iza nje, jer se radi o tebi, tvome životu i tvojoj budućnosti. Bilo kakvu odluku da doneseš, ja ću je pozdraviti i podržati, neću promeniti mišljenje o tebi. Samo te molim jedno, ako odlučiš da odeš, nemoj da bežiš. To je kukavički. Saopšti svoju odluku o odlasku i idi kao čovek. Dostojno ćemo te ispratiti, jer ti to zaslužuješ. Jesmo li se razumeli Omere?
"Jesmo komandante, veliko hvala. Nema meni života bez vas. Bez nas, tačnije."
Omer je doneo odluku. Kakvu, danas znate sami. Poštenu, kakav je i on bio. Veliku, kakav je i on bio. Hrabru, kakav je i on bio.
Nikada više nismo prozborili ni jednu reč na tu temu. A sretali smo se. Zagrlio bi me i poljubio. I uvek mi se obraćao sa komandante, mada mu to više nisam bio.
Slava ti Omere. I veliko hvala. Do neba gde si pripadao i kome si se zauvek vratio. Putuj i ne okreći se."
