РЕКАО ЈЕ: НЕМА МЕНИ ЖИВОТА БЕЗ ВАС - Прочитајте потресно писмо Омеровог ратног старешине
"... И увек ми се обраћао са команданте, мада му то више нисам био. Слава ти, Омере. И велико хвала. До неба где си припадао и коме си се заувек вратио", део је поруке опроштаја Омеровог негдашњег заповедника Срећка Прентовића.
Страхотни пад хеликоптера Војске Србије који је у смрт повео четири летача, два медицинска радника и једну бебу, одјекнуо је Србијом, али и светом. Телеграми саучешћа дошли су са многих страна, а једна од најпотреснијих опроштајних порука мисао је Срећка Прентовића, некадашњег ратног старешине пилота Омера Мехића.
Прентовић је на свом Фејсбук налогу исписао велику поруку, како је рекао, "великом човеку". Преносимо вам цео садржај његовог опроштаја од пријатеља и саборца.
"Пролеће 1992. године. Бањалука, тенкодром Залужани, силом прилика претворен у хелидром за прихват три ескадриле хеликоптера дислоцираних из Хрватске, из Загреба тачније. Хеликоптери као мрави притисли сваки травнати педаљ тенкодрома. Између њих вијугавим, бетонираним стазама по цео дан брује и гмижу тенкови. Врви као у мравињаку.
Између тенкова сваки час узлети по неки „крилати мрав“ и крене пут неба. По рањенике најчешће. Бесни рат. Држава се распада у страшним, крвавим мукама, оболела од тешке болести, неизлечиве. Од национализма. Са државом се, по истим шавовима, полако али сигурно, распада и њена војска, ЈНА-четврта војна сила у Европи. Хаос један неописиви.
Куцање на вратима.
"Поздрав, команданте, шта има?"
"Уђи, Омере."
Мехић Рамиза Омер, пилот, вођа ваздухоплова, мајор авијације, рођен 24. јула 1967 године у Добоју. Био је на дужности помоћника команданта за транспорт и трагање и спасавање, уједно наставник летења у команди 890. мешовите хеликоптерске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде.
У војсци је од 21. јула 1990. године. Завршио је Ваздухопловну војну академију у Задру и све време је био пилот хеликоптера. Има звање старијег наставника летења и 1. категорију стручно-борбене оспособљености. Оспособљен је за пилота ХТ-40 и ХТ-48. Ожењен и отац двоје деце.
Омер Мехић, поручник, млад, здрав, јак, увек ведар и насмејан, врсни и неустрашиви пилот. У летачком комбинезону са патикама на ногама. Нема чизама, остале тамо негде у Загребу, нове нису стигле, а бос не може летети. Лети у својим патикама. На борбене задатке, а сваки је борбени, јер рат је. Пуца се на све стране, ко стигне и одакле стигне.
Ћаскамо уз кафицу. Ње, дао бог, још увек има.
"Шта се ово дешава команданте?"
"Распад система, мој Омере, рат. Ужас, видиш сам."
"Добро то, то ме не брине, то је наш посао, него ово са национализмом и његовим бујањем, са пребројавањем крвних зрнаца по том основу..."
А пребројавала су се, баш тих дана, морам да признам.
"Кажи Омере, шта те мучи, не околишај."
"Не околишам, зато сам и дошао команданте, да причамо отворено, да се посаветујем. Мучи ме моје име, Омер. Мучи ме овај распад, мучи ме национализам, деле нас команданте. Мучи ме питање: ко сам ја и коме припадам и шта да радим са собом, где је моја будућност."
Е, мој Омере, тешка питања постављаш, али када већ питаш одговорићу ти:
"Ти си Омере, наш, припадаш ЈНА, Ратном Ваздухопловству, овом пуку и својој ескадрили. А коме сви ми данас припадамо не би ти знао рећи. Али првенствено припадаш себи Омере. Твоја будућност, генерално, службе што се тиче, као и моја није у нашим рукама, о њој ће одлуку донети неко други. Чекај, је ли те неко дира и прозива по тој основи, вређа те, шиканира?"
"Јок, команданте, нико за сада, али ја видим шта се дешава и не видим крај где ће да стане. Нисам сигуран да већ сутра неко неће да ме прозове зато шо се зовем Омер и да ми каже: Иди кући Омере, ти нам не требаш више, Омере не требамо.
Ја своје колеге и све вас сматрам својом браћом, спреман сам у сваком моменту да свој живот положим за сваког из ове наше јединице, али нисам спреман да сутра доживим било какво понижење од људи који ме лично не познају, а засметаће им што се зовем Омер. Шта ћу, када се то догоди? Куда ћу онда?
"Види Омере, док се ја питам и доносим одлуке о и у овој јединици, и док си у њој то се неће десити. А већ сутра, неко може донети одлуку и рећи и мени: Иди кући, ти нам више не требаш, без обзира што се зовем Срећко, а не Омер.
Знаш ме, знам те. Знаш и све своје колеге, знају те. Паметан си, размишљаш унапред, то је добро, само одговор на твоје питање шта ће бити сутра и каква је будућност ја ти не могу дати, јер га не знам. Одлука је у твојим рукама и само у твојим. Останеш ли са нама делићеш нашу судбину, ма каква она била. Одлучиш ли да одеш не знам шта ће са тобом бити. Погрешно би било са моје стране да ти било шта говорим, или те саветујем и ја то нећу чинити.
Одлуку мораш донети сам и стати иза ње, јер се ради о теби, твоме животу и твојој будућности. Било какву одлуку да донесеш, ја ћу је поздравити и подржати, нећу променити мишљење о теби. Само те молим једно, ако одлучиш да одеш, немој да бежиш. То је кукавички. Саопшти своју одлуку о одласку и иди као човек. Достојно ћемо те испратити, јер ти то заслужујеш. Јесмо ли се разумели Омере?
"Јесмо команданте, велико хвала. Нема мени живота без вас. Без нас, тачније."
Омер је донео одлуку. Какву, данас знате сами. Поштену, какав је и он био. Велику, какав је и он био. Храбру, какав је и он био.
Никада више нисмо прозборили ни једну реч на ту тему. А сретали смо се. Загрлио би ме и пољубио. И увек ми се обраћао са команданте, мада му то више нисам био.
Слава ти Омере. И велико хвала. До неба где си припадао и коме си се заувек вратио. Путуј и не окрећи се."
