Šansa za mir u Kolumbiji

Problemi koji su doveli do toga da se Kolumbijci pridruže gerilcima pre pola veka jesu ogromna nejednakost i slaba vlada, a oni postoje i danas. Trgovina drogom samo je pogoršala stvari.

Ljudi u udaljenim delovima zemlje žele da se sukobi okončaju, a kako vlada ne može da postigne dogovor koji se bavi kako političkim i ekonomskim dimenzijama rata tako i preduzimanjem sveobuhvatne agrarne reforme i angažovanjem lokalne zajednice u političkim odlukama, nije moglo biti mira.

Ostavljene bez izbora, raseljene zajednice seljaka su se preselile dublje u džunglu i jedini profitabilni usev u tim oblastima je koka, sirovina od koje se dobija kokain.

Ako pregovarači žele da razbiju cikluse nasilja , onda oni moraju da reše zemljišnu nejednakost i trgovinu drogom kao međusobno povezane probleme.

Iako je predsednik Kolumbije Huan Manuel Santos 2011. godine doneo zakon sa ciljem vraćanja zemlje ukradene od strane oružanih grupa nazad žrtvama sukoba, zakon se ne bavi već postojećim nivoom nejednakosti koje izaziva građanski rat na prvom mestu.

Tempo programa restitucije zemljišta je spor. Mnogi raseljeni seljaci nisu bili u mogućnosti da se vrate na svoja imanja jer okršaji gerilaca i privatne policije i dalje traju u oblastima određenim za restituciju. Vlada je trebalo da preuzme kontrolu nad tim oblastima, kada je najveća paravojna grupa započela demobilizaciju 2003. godine i nove paravojne grupe i pobunjenici zauzeli su napuštena imanja.

Udaljene zajednice koje su živele u unakrsnoj vatri oružanih grupa u poslednjih 50 godina dugo su apelovale na vlasti da im obezbede puteve, škole, bolnice i da im pruži poljoprivrednu pomoć. U prošlosti, jedini koji su bili voljni da pomognu i ispune osnovne potrebe seljačkih zajednica su oružane grupe pune dolara od prodaje droge. Naći se u sred rata znači da civili padaju u zavisan položaj kako bi preživeli.

(The New York Times)