SRBIJA DANAS u SC Šumice: Neki novi klinci

SC Šumice, ili kako mi meštani zovemo ovo mesto - "Dom Pionira", sada je i prihvatilište i kolektivni centar. Najlepše dane detinjstva provela sam upravo tamo. Obožavala sam da se igram u šumici, da odem na partiju stoni tenisa. Ispred SC Šumice, uvek su se okupljali najmlađi, folkloraši, sportisti. Okupljeni su i sada najmlađi, ali ne da bi se igrali već da bi preživeli.

Danas sam se uputila ka Sportskom centru, kao novinar portala Srbija danas, ali i kao građanin koji želi da pomogne. Dok prolazim kroz šumu, gledam decu koja se igraju. Njihovi izgubljeni pogledi govore mi da nisu odavde. Ali njihov osmeh i cika govore mi da nisu izgubili nadu. Dajem im plišane igračke koje sam ponela sa sobom. Nikada nisam videla toliku zahvalnost i oduševljenje za običnu plišanu kravicu, koju sam dobila uz jedan proizvod u marketu. 

Tražim sagovornika, devojka mi govori da su upravo stigli paketi konzervirane hrane i da sačekam malo. U roku od pet minuta formira se takozvani lanac i mladići počinju da rade.

Nastavljam dalje. Upoznaju me sa procesom rada. Odakle sve počinje. Baš na ovom mestu nekada su bili stolovi za stoni tenis, a ova prostorija sada vrvi od donirane garderobe, hrane, pelena i igračaka.

Pokazuju mi gde se vrši dezinfekcija, gde je kuhinja, a gde su lekari.

Stižem do najmlađih. Igraju se u unutrašnjem dvorištu ovog sportskog centra. Međutim, ne zatičem baš mnogo dece. Pitam sagovornika,gde se nalaze evakuisana deca, gde se igraju? Ona mi odgovara da idu da se šetaju, da su počeli da izlaze napolje. Pitam je da li deca imaju sve što im treba, igračke, slatkiše... Govori mi da im mnogo fabrika donira igračke, ali da slatki paketi nisu na odmet. Ovi roditelji ne mogu odvesti svoju decu svaki dan do prodavnice da im kupe omiljeni slatkiš, već imaju ono što dobiju. U međuvremenu, neprestano stižu kamioni puni robe i hrane i moja sagovornica mora da nastavi sa radom. Ostavlja me samu da razgledam.

Vraćam se u unutrašnje dvorište gde sam zapazila devojčicu kako se igra. Da, i ta devojčica mi je isto rekla što i prethodna sagovornica - želi samo slatkiše, a možda i lepu frizuricu. Ali, njeni roditelji, nažalost, nemaju sada ni prilike ni vremena da razmišljaju o tome. Ona se igra sama, srećna što je na bezbednom. Nema starog društva iz parkića, ali ima gde da spava - u toplom i čistom.

Nadomak spotrtskog centra, nalazi se kavez – parkić. Odlazim i tamo da vidim kako se deca igraju. Jedno beogradsko dete je upitalo majku zašto on ne može na ljuljašku i zašto su sve popunjene. Majka mu je rekla da toj deci razonoda mnogo više znači, na šta joj je sin odgovorio: "Znam, mama, mi baš imamo sreće što živimo u Beogradu!"

Da, dete je u pravu, mi imamo sreće što smo rođeni i živimo u Beogradu i tu sreću treba da podelimo sa drugima! Neka se vaše dete odrekne jedne igračke, neka ustupi ljuljašku, mesto na klackalici, jer je njima to sve. Njihova omiljena igračka ili lutka su poplavljene. Njihov ljubimac je ostao zarobljen u poplavama.

Nas i njih deli samo jedna staza u šumi, ali oni su sada postali deo nas.