СРБИЈА ДАНАС у СЦ Шумице: Неки нови клинци

СЦ Шумице, или како ми мештани зовемо ово место - "Дом Пионира", сада је и прихватилиште и колективни центар. Најлепше дане детињства провела сам управо тамо. Обожавала сам да се играм у шумици, да одем на партију стони тениса. Испред СЦ Шумице, увек су се окупљали најмлађи, фолклораши, спортисти. Окупљени су и сада најмлађи, али не да би се играли већ да би преживели.

Данас сам се упутила ка Спортском центру, као новинар портала Србија данас, али и као грађанин који жели да помогне. Док пролазим кроз шуму, гледам децу која се играју. Њихови изгубљени погледи говоре ми да нису одавде. Али њихов осмех и цика говоре ми да нису изгубили наду. Дајем им плишане играчке које сам понела са собом. Никада нисам видела толику захвалност и одушевљење за обичну плишану кравицу, коју сам добила уз један производ у маркету. 

Тражим саговорника, девојка ми говори да су управо стигли пакети конзервиране хране и да сачекам мало. У року од пет минута формира се такозвани ланац и младићи почињу да раде.

Настављам даље. Упознају ме са процесом рада. Одакле све почиње. Баш на овом месту некада су били столови за стони тенис, а ова просторија сада врви од дониране гардеробе, хране, пелена и играчака.

Показују ми где се врши дезинфекција, где је кухиња, а где су лекари.

Стижем до најмлађих. Играју се у унутрашњем дворишту овог спортског центра. Међутим, не затичем баш много деце. Питам саговорника,где се налазе евакуисана деца, где се играју? Она ми одговара да иду да се шетају, да су почели да излазе напоље. Питам је да ли деца имају све што им треба, играчке, слаткише... Говори ми да им много фабрика донира играчке, али да слатки пакети нису на одмет. Ови родитељи не могу одвести своју децу сваки дан до продавнице да им купе омиљени слаткиш, већ имају оно што добију. У међувремену, непрестано стижу камиони пуни робе и хране и моја саговорница мора да настави са радом. Оставља ме саму да разгледам.

Враћам се у унутрашње двориште где сам запазила девојчицу како се игра. Да, и та девојчица ми је исто рекла што и претходна саговорница - жели само слаткише, а можда и лепу фризурицу. Али, њени родитељи, нажалост, немају сада ни прилике ни времена да размишљају о томе. Она се игра сама, срећна што је на безбедном. Нема старог друштва из паркића, али има где да спава - у топлом и чистом.

Надомак спотртског центра, налази се кавез – паркић. Одлазим и тамо да видим како се деца играју. Једно београдско дете је упитало мајку зашто он не може на љуљашку и зашто су све попуњене. Мајка му је рекла да тој деци разонода много више значи, на шта јој је син одговорио: "Знам, мама, ми баш имамо среће што живимо у Београду!"

Да, дете је у праву, ми имамо среће што смо рођени и живимо у Београду и ту срећу треба да поделимо са другима! Нека се ваше дете одрекне једне играчке, нека уступи љуљашку, место на клацкалици, јер је њима то све. Њихова омиљена играчка или лутка су поплављене. Њихов љубимац је остао заробљен у поплавама.

Нас и њих дели само једна стаза у шуми, али они су сада постали део нас.