SEĆANJE KOJE NE BLEDI: Prošla je 21 godina od odlaska "Kišnog čoveka" (VIDEO)
Dok najveći deo civilizovanog sveta svakog 1. maja neradno obeležava Međunarodni praznik rada, njegov sportski deo seća se čoveka koji je na ovaj datum izgubio život na radnom mestu.
Već više od dve decenije, svakog prvog maja obeležava se godišnjica tragične smrti jednog od najboljih, a po mnogima i najboljeg vožača Formule 1 u istoriji - Ajrtona Sene.
I danas neshvatljiva igra sudbine htela je da nas tog nesrećnog 1. maja 1994. godine na stazi „Enco i Dino Ferari“ u Imoli napusti jedno od najvećih imena u istoriji automobilizma, ali i sporta uopšte. U petom krugu fatalne trke za Veliku nagradu San Marina, puklo je vešanje na bolidu Vilijamsa brazilskog asa koji se na izlasku iz krivine „Tamburelo“ zakucao u betonsku ogradu pri brzini od oko 250 kilometara na čas i zauvek preselio u legendu.
Ajrton Sena bio je poznat i obožavan širom sveta. Za njega su znali i oni koji nikada nisu pogledali nijednu trku Formule 1, a slava koju je stekao omogućila mu je da u svom rodnom Brazilu bezmalo dostigne status božanstva. Od vremena slavnog Pelea nije se pojavila osoba kojoj su se Brazilci više divili, u koju su verovali i koju su slavili, a podatak da je tokom njegovog ispraćaja na večni počinak na ulice njegovog rodnog Sao Paola izašlo više od tri miliona ljudi da mu oda počast, govori kakav je značaj sâmo postojanje i delovanje sjajnog brazilskog asa imalo na njegove sugrađane koji su u njemu videli svetlo na izlazu iz tunela teške svakodnevice.
Uprkos velikoj slavi i stečenom bogatstvu koje je procenjeno na oko (za to vreme enormnih) 400 miliona dolara, Sena je uvek stajao čvrsto sa obe noge na zemlji. Bio je veliki humanitarac, značajan deo novca zarađenog tokom karijere davao je u dobrotvorne svrhe pomažući siromašne, pre svega kroz obrazovni sistem, kako bi i drugima omogućio da dobiju životnu šansu nalik onoj koju je on imao zahvaljujući činjenici da je bio deo onog najužeg kruga ljudi u Brazilu koji su poticali iz bogatih porodica.
Sena je bio izuzetno pobožan. Verovao je da je Bog uvek uz njega i da ga čuva čak i kada je na stazi išao izvan granica prihvatljivog.
- Ništa me ne može odvojiti od ljubavi Božije – bio je moto sa kojim je živeo Sena, ali, gotovo paradoksalno, i citat koji je ostao upisan na nadgrobnom spomeniku na mestu gde je sahranjen.
Mnogi su strahovali za njegovu sudbinu i pre tog tragičnog vikenda u Imoli jer je strast s kojom je vozio brisala sve oblike onoga što razuman čovek naziva limitom. Zamerali su mu što je ponekad bio veoma opasan na stazi, ali njegova trkačka filozofija bila je da uvek ide na pobedu, a da se do pobede dolazi pružanjem maksimuma. Doslovno.
U kvalifikacijama za Veliku nagradu Monaka 1988. godine Sena je u bolidu Meklarena ostavio iza sebe timskog kolegu i tada vladajućeg dvostrukog šampiona Alana Prosta za gotovo sekundu i po, odvezavši nešto što mnogi i danas smatraju savršenim krugom kada je vožnja u Formuli 1 u pitanju. Sena je tada, možda prvi put u karijeri, shvatio da je preterao.
- U tom momentu, postao sam uplašen, jer nisam mogao više da shvatim sebe. Vratio sam se u boks i više nisam izlazio na stazu tog dana – rekao je tada Sena.
Debitovao je četiri godine ranije za ekipu Toleman-Hart i već tada najavio visoke sportske domete. Nekonkurentan bolid je iste sezone, po kišom okupanim ulicama Monte Karla, sa startnog 13. mesta dovezao do čelne pozicije obilazivši jednog po jednog vozača na stazi, među njima i legendarnog Francuza u 31. krugu. Trka je tada prekinuta, a konačan poredak formiran prema rezultatima iz prethodnog kruga koji je Sena završio kao drugi.
Uprkos tome što je ostao bez pobede, mladi brazilski vozač svet je tada upoznao sa imenom koje će u narednoj deceniji obeležiti svet Formule 1, ali i indirektno najavio najveće rivalstvo u istoriji "najbržeg svetskog cirkusa", koje će se roditi nešto kasnije, a koje će trajati sve do kobnog vikenda u San Marinu deset godina kasnije.
Tragične smrti Austrijanca Rolanda Racenbergera koji je u Imoli izgubio život 30. aprila 1994. u kvalifikacijama, te sjajnog brazilskog asa na samoj trci dan kasnije, zauvek su promenile „najbrži svetski cirkus“. Dve teške nesreće sa smrtnim ishodima za samo 24 časa naterale su čelne ljude F1 da najozbiljnije razmisle o sigurnosnim merama na stazi i pored nje. Čelnici FIA uveli su nove standarde omogućivši znatno sigurnije kokpite bolida, terajući timove na skupe bezbednosne testove i mere u cilju veće sigurnosti vozača, a povećane su i poboljšane zone izletanja na stazama.
Ipak, mnogi smatraju da su sve te mere, uprkos plemenitom cilju, doprinele činjenici da Formula 1 više nikada nije imala takvu trkačku draž kakvu je imala u vreme dok je za volanom bio neverovatni Brazilac, iako se sa Seninim odlaskom u istoriju poklopio dolazak jednog novog velikog šampiona, Mihaela Šumahera. Izgubila draž ili ne, tek možda je samo po sredi fakat da Formula 1 bez Sene više nikada nije bila ista, te da se do danas nije pojavio neko ko veruje da je rođen samo da bi vozio, i vozio da bi pobeđivao.
- Biti drugi znači biti prvi među onima koji su izgubili – govorio je čuveni „Kišni čovek“, kako je prozvan zbog neverovatne vožnje i u najtežim vremenskim uslovima.
Statistika koja govori da je za nepunih jedanaest sezona, vozeći za Toleman, Lotus, Meklaren i Vilijams, zabeležio 161 start, tri šampionske titule, 41 pobedu i čak 65 pol pozicija (zbog čega je zasluženo prozvan "kraljem kvalifikacija"), možda nije dovoljna da ubedi one koji nisu imali priliku da prate njegove vožnje da je u pitanju najveći vozač koji je seo za volan jednog bolida Formule 1. Ipak, harizma kojom je zračio, ubitačan pobednički instinkt koji ga je krasio, ali i izvanredne ljudske osobine kojima je plenio, stvorili su oko čuvenog Brazilca auru besmrtnosti, jer se, uprkos zloj igri sudbine, i posle više od dve decenije pamti njegova veličina i čuva sećanje na njegova dostignuća, ne dozvoljavajući da prerani odlazak nadiđe sve ono čime je "kupio" milione srca širom sveta.