KAD BAHATI KLINAC UDARI O BETON: Ćao druže, ja sam onaj dečak koji te je gledao kako uživaš u luksuzu, a gde si sad?
"Ćao druže. Možda me se ne sećaš, ali ja sam onaj dečak koji te je gledao kako uživaš na svom najnovijem skupocenom biciklu sa svojim drugarima", ovako počinje otvoreno pismo jednog prijatelja svom drugu iz detinjstva.
Pismo autora Vladislava Dajkovića svom prijatelju iz detinjstva predstavlja pouku svima koji su se previše poneli i nauk da novac ne kupuje pravo prijateljstvo, ni sreću, a ni ljubav.
On se obraća svom drugu prisećajući se najranijeg perioda njihovog prijateljstva, u kom sin tate iz jedne političke stranke tek počinje da ulazi u svet luksuza, a da nije bio svestan toga.
"Ćao druže. Možda me se ne sećaš, ali ja sam onaj dečak koji te je gledao kako uživaš na svom najnovijem skupocenom biciklu sa svojim drugarima. Ja sam onaj koji je sa strane pogledom pratio tvoj prvi motor, pa drugi, pa treći. Tvoje prvi luksuzni auto koji si zaslužio samo jer si navršio 18 godina. Tvoja skupocena letovanja i šampanjce sa 19 godina. Tvoje uživanje na jahtama po Svetom Stefanu i Jazu", piše Dajković u svom autorskom tekstu.
On naglašava da mu je zahvalan što je uticao na njegovo odrastanje jer je, kako piše, učestvovao u stvaranju njega takvog kakav je sada. Dajković kaže da nije bilo lako odrastati i gledati svog druga kako se "bori" sa luksuzom koji se sručio na njegova nejaka leđa.
"Pomislio si da je to tvoje puno pravo, da to zaslužuješ. Ipak, ti si tatin sin, i to ne bilo kog tate, već tate iz vrha politike. U početku ti je bilo neprijatno kad dojezdiš među drugare u komšiluk na najnovijem jamaha motoru. Čudno su te gledali. Osećao si nešto strano. Kasnije si čuo da se taj osećaj naziva griža savesti“, piše Dajković u svojoj kolumni za ND "Vijesti".
Godine su se ređale, devedesete odmicale. Tata kolumnistinog druga je pregrmeo teške periode i doneo je prave odluke, izabrao je pravi put, kako se činilo. Postajao je jači dok mu je narav postajala teža, ruka mu je stremila ka novcu sve lakše.
Stid i kajanje
Dajković se priseća da kako su odmicale 2000-te tako je odmicala i želja negovog "druga" da se druži sa njima, običnim klincima iz komšiluka.
"Nismo mogli da ti pariramo. Pokušavao sam dugo, istina. Terao roditelje iz jednog kredita u drugi. Tražio sam i ja motor. Mislio da mogu da ti pariram. Nisam mogao. Stidim se što sam uopšte i pokušao", govori autor u svojoj kolumni.
"Čudile su te njegove nagle promene, njegove borbe sa samim sobom, njegov nemiran san. Čudilo te je i kako je od običnog šalterskog službenika preko noći postao pomoćnik ministra. Sa svakim novim džeparcem to čuđenje ti je jenjavalo. Na koncu, prestalo je da te zanima. A i koga briga, izašao je novi suzuki, valjalo je birati boju", priseća se Dajković.
U tekstu ga naziva "druže moj", govori mu da dok je mučio muku oko boje automobila, pisac ovog teksta i njegovi drugari iz kraja su se borili sa kompleksima koje im se nametnuo sin pomoćnika ministra. Konstantno su postavljali pitanje roditeljima kako je to neki otac svom sinu omogućuo sve, dok njihovi roditelji ne mogu ni najosnovnije. Vremenom su sa unutrašnjih, prešli na borbu protiv sopstvenih roditelja, prebacujući im za svaku sitnicu.
"Kao da im nije bilo dovoljno što primaju mizerne plate, što se svakog meseca bore sa računima , kreditima, šikaniranjem po partijskim osnovama. Ljut sam na tebe, druže. Ljut sam što sam se zbog tebe svađao sa majkom i ocem. Ljut sam što sam izazvao majkine suze kada nije imala da mi da 50 evra koje su bile uslov da izađem sa tobom u grad. Kajem se", piše Dajković u svom autorskom tekstu.
Tata je postao Ministar
Tata je kupio stan već od prve plate. Nikom nije bilo jasno kako je to moguće sa 800 evra, ali koga briga.
"Na Fejsbuku si video reklamu za novi ajfon, "zlatni ili bijeli?", razmišljao si naglas. Dok si odlazio iz starog komšiluka sa šleperom punim stvarima, nisi se ni osvrnuo. Otac te je učio da treba gledati svoj interes, da je korist važnija od prijateljstva, na koncu: oni nisu tvoj nivo. Ti si sada ministrov sin, zar si zaboravio?“, pitao ga je Dajković.
Seća se kako se separe u Trokaderu usijao od šampanjca. "Drug" je slavio tri noći sa "drugovima". Bio je popularan. Ušao je u novo društvo i dopao mu se glamur.
"Dopala ti se i Ivana, ćerka biznismena iz Budve. Rekli su ti da je iz dobre kuće, tata joj je moćan, kažu. 'Nisam ni ja bilo ko', promrmljao si. Novi drugovi se frljakaju titulama, oslovljavaju jedan drugog sa "predsedniče" i "ministre". Kul su ti, ali ipak nemaju ono nešto što ti se sviđalo kod Petra i Miljana, iz starog kvarta. 'To je život, valjda', kažeš sebi", zaključio je Dajković.
Poziv u Njujork
"Dobio si poziv da ideš u Njujork na čestitku stana koji je Alen dobio na poklon od majke. '800 000 dolara brate, nije puno kad pogledaš kakva je lokacija. Menheten, bratski. Čekam te na aerodrom u utorak, biće dobar provod, obećavam'. Presrećan, prihvataš. Nije mala stvar biti u Alenovom društvu. Nisi se pitao kako je Alenova majka kupila takav stan sinu studentu, kad prima platu od 900 evra. A i šta te briga, više te je zanimalo koliko košta vožnja limuzinom i helikopterom kroz Njujork", piše Dajković.
Godina je 2011. Protest zaposlenih jedne građevinske firme u Podgorici je u toku. Radnici strahuju od najgoreg. Nedugo zatim, slutnje se obistinju, svi ostaju bez posla, odlaze na ulicu. Među njima i piščeva majka.
"Firma odlazi u stečaj – ti odlaziš na ničim zasluženi odmor u Monte Karlo. Otac je nedavno kupio stan tamo da može da skokne sa ljubavnicom, da se nađe. Prećutno si to znao, ali koga briga? Svidio ti se novi porše", piše drug "drugu".
Majka autora teksta ostaje bez posla, ali ne i bez rata za kredit. Međutim, kako kaže, ni ministrovom sinu nije lako: njegovog oca je snimila ljubavnica i prodala snimak roditeljima.
"Besan si. Ljut si. Proklinješ dan kad si došao u novi kvart. Voleo bi da vratiš vreme nazad i da nisi upoznao maskote od novih drugova, kako si ih jednom nazvao. Razmišljaš šta da radiš, kako da pobegneš od bruke koja te je snašla. Konačno, na savet Marka, sinovca lokalnog funkcionera jedne male, ali ipak moćne partije, donosiš odluku kako da se isčupaš iz svega. Marko kaže da nije toliko skupo. Uostalom, kakav je to ministar koji nema 50.000 funti godišnje za sina?", pita se Dajković u svom autorskom tekstu.
Školovanje u Londonu
On piše da dok je sin ministra vredno i predano trošio očev novac u inostranstvu, živeći mondenskim životom i usput posećivao fakultet, u Crnoj Gori su se polako menjale stvari.
"Ivaninog oca su uhapsili u Budvi. Konačno je krenuo na izdržavanje kazne za ubistvo još iz devedesetih, za koje do sada, zahvaljujući kumstvu sa Premijerom, nije odgovarao. 'Mislio sam da je malo pametniji. Naivčina', Pomislio si u sebi", seća se Dajković.
U to vreme, paralelno sa londonskim uživanjem ministrovog sina, U Crnoj Gori se dešavaju masovni protesti, marševi protiv mafije, radnici štrajkuju glađu.
"Brojni građani, među kojima i ja, (onaj dečak sa početka priče, sećaš se?), sada više ne tako mali, već gotovo stasao čovek, koji, sa diplomom u rukama, sedi na birou rada. Nadam se zaposlenju. Radujem se plati koju bi ti inače potrošio za jedno veče na Top Hill-u", piše svome drugu Dajković.
Pokreće se novi biznis
"Drug" se vratio iz Londona sa diplomom u džepu. Pun sebe. Arogantan. Nadmen. U dogovoru sa sinom bivšeg obaveštajca ANB i prijatelja kosovskog narko-bosa, odlučuje da otvori bazen u centru Budve. Bilo je malih začkoljica, recimo kako betonirati plažu, ali to su završili tatini prijatelji.
"Počinje sezona. Počinju lude žurke. Nisi znao da je kokain tako dobar. Noći postaju duže. Pretvaraju se u dane. Padaš u bezdan. Ne možeš da se kontrolišeš, ali ipak ti je dobro. U stanju totalnog pijanstva sa drugovima dolaziš na ideju da napraviš "vrhunsku" foru i da napišeš pogrdnu poruku crnogorskoj sirotinji. Izvinjavaš se pod pritiskom javnosti. 'Nikom ništa', pomislio si. Nakon nekoliko dana vode te na kliniku za odvikavanje od droge u Švajcarsku. Vraćaš se čist', piše onaj dečak sa početka priče.
Tatu su uhapsili
"Drugovi ostaju imuni na tvoje pozive u pomoć. Zoveš lično Blaža, Duška, Đorđa. Ne javljaju se. Ne znaš šta da radiš. Toneš sve dublje. Ivani više nisi ni duhovit kao što si bio. Treseš se. Samo malo kokaina bi te spasilo. Možda bi sve bilo bolje. Ipak, znaš da kokain ne vadi iz zatvora", piše Dajković u svojoj kolumni.
Izbacuju ga iz stana. Sa majkom, sestrom i dugovima odlazi u podstanare. Tata je osuđen na zatvor zbog zloupotrebe službenog položaja. Čuo je kako pričaju za njega da je žrtveni jarac, da nije toliko kriv koliko su ostali.
"Zvao si me pre neki dan. Zvao si i Miljana i Petra. Pitao si kad ćemo na piće, odavno se nismo videli, kažeš. Nakon nekoliko godina mi – pričamo. Kaješ se. Zaplakao si. Moliš za oprost. Miljan te zapošljava u svojoj firmi. Kroz suze ga grliš", priseća je Dajković u svom autorskom tekstu.
Posle svega pisac ovog teksta oseća zahvalnost prema svom "drugu".
"Druže moj, reći ću ti zašto sam ti zahvalan: svojim greškama si mi pokazao kojim putem ne treba da idem. Pokazao si mi da je pravda spora, ali dostižna. Pokazao si mi da i taj tvoj sjaj vremenom izbledi, i da nije baš sve u novcu. Pokazao si mi da zub vremena menja sve, pa čak i vlast. 'Zahvalan sam ja tebi. Konačno sam slobodan', govoriš mi“, završava kolumnu Vladislav Dajković posvećenu svom drugu koji je zbog materijalnih stvari zaboravio šta su prave životne vrednosti.
