КАД БАХАТИ КЛИНАЦ УДАРИ О БЕТОН: Ћао друже, ја сам онај дечак који те је гледао како уживаш у луксузу, а где си сад?

Писмо аутора Владислава Дајковића свом пријатељу из детињства представља поуку свима који су се превише понели и наук да новац не купује право пријатељство, ни срећу, а ни љубав.

Он се обраћа свом другу присећајући се најранијег периода њиховог пријатељства, у ком син тате из једне политичке странке тек почиње да улази у свет луксуза, а да није био свестан тога.

"Ћао друже. Можда ме се не сећаш, али ја сам онај дечак који те је гледао како уживаш на свом најновијем скупоценом бициклу са својим другарима. Ја сам онај који је са стране погледом пратио твој први мотор, па други, па трећи. Твоје први луксузни ауто који си заслужио само јер си навршио 18 година. Твоја скупоцена летовања и шампањце са 19 година. Твоје уживање на јахтама по Светом Стефану и Јазу", пише Дајковић у свом ауторском тексту.

Он наглашава да му је захвалан што је утицао на његово одрастање јер је, како пише, учествовао у стварању њега таквог какав је сада. Дајковић каже да није било лако одрастати и гледати свог друга како се "бори" са луксузом који се сручио на његова нејака леђа.

"Помислио си да је то твоје пуно право, да то заслужујеш. Ипак, ти си татин син, и то не било ког тате, већ тате из врха политике. У почетку ти је било непријатно кад дојездиш међу другаре у комшилук на најновијем јамаха мотору. Чудно су те гледали. Осећао си нешто страно. Касније си чуо да се тај осећај назива грижа савести“, пише Дајковић у својој колумни за НД "Вијести".

Године су се ређале, деведесете одмицале. Тата колумнистиног друга је прегрмео тешке периоде и донео је праве одлуке, изабрао је прави пут, како се чинило. Постајао је јачи док му је нарав постајала тежа, рука му је стремила ка новцу све лакше.

"Чудиле су те његове нагле промене, његове борбе са самим собом, његов немиран сан. Чудило те је и како је од обичног шалтерског службеника преко ноћи постао помоћник министра. Са сваким новим џепарцем то чуђење ти је јењавало. На концу, престало је да те занима. А и кога брига, изашао је нови сузуки, ваљало је бирати боју", присећа се Дајковић.

У тексту га назива "друже мој", говори му да док је мучио муку око боје аутомобила, писац овог текста и његови другари из краја су се борили са комплексима које им се наметнуо син помоћника министра. Константно су постављали питање родитељима како је то неки отац свом сину омогућуо све, док њихови родитељи не могу ни најосновније. Временом су са унутрашњих, прешли на борбу против сопствених родитеља, пребацујући им за сваку ситницу.

"Као да им није било довољно што примају мизерне плате, што се сваког месеца боре са рачунима , кредитима, шиканирањем по партијским основама. Љут сам на тебе, друже. Љут сам што сам се због тебе свађао са мајком и оцем. Љут сам што сам изазвао мајкине сузе када није имала да ми да 50 евра које су биле услов да изађем са тобом у град. Кајем се", пише Дајковић у свом ауторском тексту.

Тата је постао Министар

Тата је купио стан већ од прве плате. Ником није било јасно како је то могуће са 800 евра, али кога брига.

"На Фејсбуку си видео рекламу за нови ајфон, "златни или бијели?", размишљао си наглас. Док си одлазио из старог комшилука са шлепером пуним стварима, ниси се ни осврнуо. Отац те је учио да треба гледати свој интерес, да је корист важнија од пријатељства, на концу: они нису твој ниво. Ти си сада министров син, зар си заборавио?“, питао га је Дајковић.

Сећа се како се сепаре у Трокадеру усијао од шампањца. "Друг" је славио три ноћи са "друговима". Био је популаран. Ушао је у ново друштво и допао му се гламур.

"Допала ти се и Ивана, ћерка бизнисмена из Будве. Рекли су ти да је из добре куће, тата јој је моћан, кажу. 'Нисам ни ја било ко', промрмљао си. Нови другови се фрљакају титулама, ословљавају један другог са "председниче" и "министре". Кул су ти, али ипак немају оно нешто што ти се свиђало код Петра и Миљана, из старог кварта. 'To је живот, ваљда', кажеш себи", закључио је Дајковић.

Година је 2011. Протест запослених једне грађевинске фирме у Подгорици је у току. Радници страхују од најгорег. Недуго затим, слутње се обистињу, сви остају без посла, одлазе на улицу. Међу њима и пишчева мајка.

"Фирма одлази у стечај – ти одлазиш на ничим заслужени одмор у Монте Карло. Отац је недавно купио стан тамо да може да скокне са љубавницом, да се нађе. Прећутно си то знао, али кога брига? Свидио ти се нови порше", пише друг "другу".

Мајка аутора текста остаје без посла, али не и без рата за кредит. Међутим, како каже, ни министровом сину није лако: његовог оца је снимила љубавница и продала снимак родитељима.

"Бесан си. Љут си. Проклињеш дан кад си дошао у нови кварт. Волео би да вратиш време назад и да ниси упознао маскоте од нових другова, како си их једном назвао. Размишљаш шта да радиш, како да побегнеш од бруке која те је снашла. Коначно, на савет Марка, синовца локалног функционера једне мале, али ипак моћне партије, доносиш одлуку како да се исчупаш из свега. Марко каже да није толико скупо. Уосталом, какав је то министар који нема 50.000 фунти годишње за сина?", пита се Дајковић у свом ауторском тексту.

Школовање у Лондону

Он пише да док је син министра вредно и предано трошио очев новац у иностранству, живећи монденским животом и успут посећивао факултет, у Црној Гори су се полако мењале ствари.

"Иваниног оца су ухапсили у Будви. Коначно је кренуо на издржавање казне за убиство још из деведесетих, за које до сада, захваљујући кумству са Премијером, није одговарао. 'Мислио сам да је мало паметнији. Наивчина', Помислио си у себи", сећа се Дајковић.

У то време, паралелно са лондонским уживањем министровог сина, У Црној Гори се дешавају масовни протести, маршеви против мафије, радници штрајкују глађу.

"Бројни грађани, међу којима и ја, (онај дечак са почетка приче, сећаш се?), сада више не тако мали, већ готово стасао човек, који, са дипломом у рукама, седи на бироу рада. Надам се запослењу. Радујем се плати коју би ти иначе потрошио за једно вече на Топ Hill-u", пише своме другу Дајковић.

Тату су ухапсили

"Другови остају имуни на твоје позиве у помоћ. Зовеш лично Блажа, Душка, Ђорђа. Не јављају се. Не знаш шта да радиш. Тонеш све дубље. Ивани више ниси ни духовит као што си био. Тресеш се. Само мало кокаина би те спасило. Можда би све било боље. Ипак, знаш да кокаин не вади из затвора", пише Дајковић у својој колумни.

Избацују га из стана. Са мајком, сестром и дуговима одлази у подстанаре. Тата је осуђен на затвор због злоупотребе службеног положаја. Чуо је како причају за њега да је жртвени јарац, да није толико крив колико су остали.

"Звао си ме пре неки дан. Звао си и Миљана и Петра. Питао си кад ћемо на пиће, одавно се нисмо видели, кажеш. Након неколико година ми – причамо. Кајеш се. Заплакао си. Молиш за опрост. Миљан те запошљава у својој фирми. Кроз сузе га грлиш", присећа је Дајковић у свом ауторском тексту.

После свега писац овог текста осећа захвалност према свом "другу".

"Друже мој, рећи ћу ти зашто сам ти захвалан: својим грешкама си ми показао којим путем не треба да идем. Показао си ми да је правда спора, али достижна. Показао си ми да и тај твој сјај временом избледи, и да није баш све у новцу. Показао си ми да зуб времена мења све, па чак и власт. 'Захвалан сам ја теби. Коначно сам слободан', говориш ми“, завршава колумну Владислав Дајковић посвећену свом другу који је због материјалних ствари заборавио шта су праве животне вредности.