Smrtna presuda Jugoslaviji potpisana je 5. novembra 1990.
Neefikasna ekonomija, nerazrešeni međunacionalni problemi naroda različitih vera, ambicije post-titovskih političara samo su deo mozaika koji sadrži uzroke nestanka osam decenija duge, neki je zovu, preteče Evropske unije.
Jugoslaviji je sudba, ili slučaj, namenila da zavisi o vođama. Kao što je prva, Kraljevina zavisila o ličnosti Aleksandra Karađorđevića, a treća, Savezna Republika o Slobodanu Miloševiću, tako je i ona druga, za kojom jedni najviše žale, a drugi je najviše proklinju, suštinski bila povezana sa životom i delima Josipa Broza.
Njegovom smrću, nestalo je vezivnog tkiva koje je u jednu zajednicu posle krvavog građanskog, međunacionalnog, međuverskog i ideološkog sukoba u Drugom svetskom ratu upravilo Srbe, Hrvate i Slovence, te potonje Makedonce, muslimane sa velikim M i, najposle, Crnogorce.
Prva Jugoslavija opstajala je dok je bilo agilne Francuske i nejake Nemačke. Kad se Hitler drznuo da remeti mir sazdan u Versaju, a Francuska ustuknula, zemlja Južnih Slovena ostala je bez zaštitnika, u koncu bez svrhe jer nije mogla da obuzdava oporavak germanske Weltpolitik-e.
Tako je i socijalistički nastavak jugoslovenske priče postojao dok je bilo SSSR da bude pretnja demokratskom i kapitalističkom Zapadu. Slabljenje ekspanzivne moći Sovjetskog Saveza, a jačanje proameričkih snaga i pogleda na svet u Istočnoj Evropi učinilo je Jugoslaviju nepotrebnom, barem u ruhu komunizma.
SFR Jugoslavija je imala dve rak-rane. Prva su bili od početka, od 1918. loši odnosi dva najveća naroda, Srba i Hrvata, a druga neefikasna ekonomija. U trenutku kraja obe velike Jugoslavije, i jedna i druga rana bile su otvorene. U oba slučaja na unutrašnje preduslove nadovezao se uticaj spolja.
Kada su 1950. Amerikanci konačno bili sigurni da "Titovo istorijsko NE Staljinu" nije blef i da "odbegla" Jugoslavija nije trojanski konj Zapadu, započela je ekonomska pomoć koja je FNRJ/SFRJ donosila trećinu žita, oružje za odbranu od eventualne invazije iz SSSR i novac, a od 1952. i kredite Svetske banke, potom i MMF.
Neporecivo je, ipak, da je SFRJ od kraja pedesetih beležila redovan ekonomski rast, jedno vreme i najveći u svetu.
Jugoslaviji je, vredi istaći, stalno bilo poručivano da dobijeni novac ne troši na tešku industriju za čije proizvode nema puno kupaca (a pogotovo ne u konkurenciji sa američkim, evropskim i sovjetskim), nego za laku industriju, koja će podsticati potrošnju, povećavati standard i imati šansu za izvoz.
Država je zato zastajkivala, oponašanje sovjetske politike uterivanja seljaka u kolhoze propalo, pa je ekonomska neefikasnost postala i ostala konstanta SFRJ. Otuda su i otvorene granice, posle čega su stotine hiljada naših sunarodnika otišle u inostranstvo na "privremeni rad". Većina izvoznih ekonomskih uspeha, dakle najprofitabilnijih, nisu bili posledica naročite umešnosti domaćih - državnih preduzetnika, već političkih dogovora Tita sa nesvrstanim zemljama.
Ekonomsko slabljenje SSSR, izolacija Iraka usled neslaganja sa SAD, nedostatak sredstava za unapređenje privredne tehnologije i prejaka strana konkurencija značili su tmurnu budućnost za ekonomiju zemlje. Slabljenje Tita u poslednjim godinama, koje je omogućilo rast moći snagama koje su vukle svako na svoju stranu donelo je Ustav iz 1974. klicu raspada zemlje, dok je post-titovska era omogućila istim snagama da se razmahnu.
I onda dolazimo do stranog faktora, pre svih SAD. Neprijateljstvo prema ideološki drugačijim zemljama komunizma nije nikada prestalo i na slučaju Jugoslavije moglo se prepoznati u nekoliko važnih slučajeva. Dvadeset godina pre krvavog građanskog rata, predsednik Nikson bio je u poseti SFRJ kada je Titu poručio da će "u slučaju raspada Jugoslavije Amerika biti na strani severozapadnih republika".
Zbignjev Bžežinski, jedan najuticajnijih kreatora američke spoljnopolitičke doktrine, održao je 1978. govor na Svetskom kongresu sociologa u švedskoj Upsali, na kome je, pored ostalog, istakao da se protiv komunizma u Jugoslaviji treba boriti "podsticanjem potrošačkog mentaliteta, propagandom putem filmova i kulture, te pomaganjem nacionalističkih i separatističkih tendencija". Ne manje bitan deo strategije je i zaduživanje Jugoslavije kako bi se na nju lakše vršili pritisci - "ma i da su posledice po zajmodavca negativne, one će se kompenzovati političko-ekonomskim posledicama".
Ronald Regan je zavrnuo šiju komunizmu, to je neumitna istina. Sovjetski Savez je uvukao u trku u naoružanju koja je vojničku, ali ne i ekonomsku supersilu sa Istoka zamorila i na kraju izjela iznutra. Proročki, on je 1983. rekao da je "komunizam tužno i bizarno poglavlje ljudske istorije čije se poslednje stranice upravo pišu", a sam SSSR zvao je "Imperijom zla".
Sledeće, 1984. godine Regan je potpisao direktivu NSDD-133 kojom će se "Jugoslavija podupirati u interesu SAD - da spreči prodor sovjetskog uticaja na jug Evrope". Cena je bila jedna - "ekonomska liberalizacija zemlje, tj. prelazak na tržišno orijentisanu privredu". Međutim, taj je zahtev doveo do unutrašnjih trzavica u SFRJ. Republičke elite, željne a la Tito slave, neumešne da se snađu u novim geopolitičkim okolnostima, svesno i nesvesno igrale su po notama koje je komponovao Bžežinski.
Dok je dug zemlje rastao, za nove kredite MMF i SB su tražili zamrzavanje plata, rezanje državne potrošnje, ono što uvek traži od finansijski nesolventnih zemalja. Ante Marković je tražio novčanu pomoć od SAD, koje su tražile otvaranje SFRJ za strani kapital. Kada je Marković tako nešto izborio, oko 1.000 preduzeća u zemlji je propalo jer nije moglo da se nosi sa moći inostranih kompanija.
Nemogućnost otplate dugova spoljnim poveriocima u sprezi sa zavadom među republikama, dovela je do stanja u kome je Srbija uvela carine na robu iz Slovenije i Hrvatske, dve republike koje su se redovno pozivale da "finansiraju nerazvijene republike", olako zaboravljajući da je veliki deo sredstava iz istih tih republika u prvim godinama posle 1948. išao skoro isključivo u Sloveniju i Hrvatsku koje su najdalje locirane od eventualne sovjetske invazije.
Tenzije su rasle i u takvoj klimi 101. saziv Kongresa SAD donosi akt (ceo sadržaj, na engleskom, je OVDE) pod brojem 101-514. koji se odnosi i na Jugoslaviju (označeno iznad). U njemu stoji da se prekida svaka pomoć SFRJ, te da će ista uslediti samo onim republikama koje raspišu slobodne izbore i prekinu kršenje ljudskih prava (ovo potonje bilo je upereno protiv ukidanja autonomije Kosova i Metohije). Akt je izražavao podršku "demokratskim snagama" (čitaj: antikomunističkim), a takve su bile Kučanova i Tuđmanova stranka, ne i Miloševićeva.
U praksi, akt je pozivao na dezintegraciju zemlje jer su pomenute demokratske snage bile za secesiju, ne i za opstanak zemlje. Tri nedelje kasnije, 28. novembra, članak (originalna stranica članka je OVDE) Njujork tajmsa pozabavio se sudbinom SFRJ, a oslanjajući se na procenu CIA. U izveštaju notorne tajne službe pisalo je da "Jugoslavija ima još godinu i po dana života", kao i da je građanski rat izgledan.
Berlinski zid je pao. Sovjetski Savez se srušio i komunizam je počeo da nestaje iz Evrope. Jugoslavija ne samo da je ostala bastion starog porekta, crna ovca Evrope, nego je krah komunizma ostavio i bez tržišta za njene proizvode. Irak, važan ekonomski partner, klecao je pod američkim bombama, Libija blokirana sankcijama.
Usled mera štednje zahtevanih iz međunarodnih finansijskih ustanova, standard je pao za 40 odsto u godinu dana. I na svet, krug se zatvara povratkom na nerazumevanje Srba i Hrvata, tj. njihovih vođstava. U stomake je unošeno sve manje hleba, a sve više jarosti. Milošević i Tuđman, zaneseni htenjem da postanu heroji narodima kojima su vladali, crtali su mapu podeljene Bosne i Hercegovine, mapu koja ne samo da je delila živote, nego ih je i brisala.
