Ovo je prava istina o "strašnim" azilantima koji šetaju Srbijom!
Oni traže mir, bezbednost i posao. U nadi da će to i pronaći upuštaju se u višemesečno mukotrpno putovanje iz kojeg neki i ne izvuku živu glavu.
U potrazi za trenutnim skloništem azilanata, Centrom za azil, smeštenim u Krnjači, poznatijem strancima nego Beograđanima, konačno nailazimo na pravi put koji vodi do kapije. Na samo nekoliko kilometara od našeg odredišta, ipak nam se čini kao da se nalazimo na najdaljoj periferiji grada.
Sa obe strane puta razbacano je smeće među kojem sedi jedan čovek, pravo se naziru romske barake i najzad nailazimo na kapiju Centra. Ispred nje sede na travi nekoliko Afroamerikanaca, dok nas tri čoveka začuđeno gledaju. Radnik obezbeđenja nas najavljuje u trenutku kada počinjemo da se pitamo da li bi bilo bolje da se odmah vratimo.
Sa druge strane kapije, ipak nešto drugačija slika. Jedanaest identičnih baraka, ispred svake na travnatoj površini sedi po jedna porodica ili grupa mladića. U jednoj od njih smeštena je i upravnička kancelarija.
"Sa azilantima radi nas četvorica zaposlenih, dok o održavanju Centra brine 40 ljudi. Tu smo da im pružimo šta god im treba. Imaju hranu i obezbeđen lekarski pregled dva puta sedmično. Sad trenutno imamo nekoliko medicinskih slučajeva. Baš smo jednu bebu vodili na pregled, rodila se u Srbiji pre mesec dana", objašnjava nam koordinator centra kojeg smo zatekli u upravničkoj kancelariji sa upravnikom i jednim azilantom koji im pomaže.
Centar za azil u Krnjači jedan je od pet centara u Srbiji. Sa radom je počeo 5. oktobra prošle godine. U njemu trenutno boravi 197 azilanata iako je kapacitet 220 mesta. Iako je pod ovim krovom smešteno i nekoliko porodica, azil uglavnom traže pojedinci iz Avganistana, Nigerije, Somalije, Ukrajine, ali je najviše trenutno Sirijaca.
Iako ovde borave od 2 do 15 dana (ima onih koji se zadržavaju i duže), ne dolaze sami, već ih policija upućuje sa potvrdom. Potvrda se zavodi u Centru i tu ostaju sve dok se proces odlučivanja o njihovom zahtevu ne okonča. Trenutno su samo još dve sobe prazne.
U trenutku razgovora na vratima kancelarije pojavljuje se petočlana porodica iz bliskoistočne zemlje, reklo bi se. Nerazumno traže dokumenta i napuštaju prostoriju.
"Oni su danas došli, ali im se ne sviđa ovde, ne žele da ostanu. Rešili su da idu dalje", pojašnjava nam Milan Vladić.
Ipak, mnogo je više onih koji u Centru pronađu sve što im treba. Dvomesečni 'podstanar' iz Ukrajine, mladi penzionisani inženjer, došao je da ostane. Za njega je Srbija obećana zemlja.
"Došao sam iz Ukrajine zbog rata koji je u toku. Tražili su da se uključim u rat i borim protiv Rusa, ali ja to zaista nisam mogao. Ja sam Rus i miran sam čovek po prirodi, pa sam rešio da idem. Mogao sam da odem u Rusiju, ali je i tamo isto ima mnogo problema. Došao sam u Srbiju i rešio da ostanem. Ovde imam sve što mi treba. Želim samo da nađem neki posao, zaradim nešto novca i preselim se u Beograd da živim", priča u jednom dahu Aleksej koji od porodice ima samo bicšu suprugu koja živi u Madridu.
Njegov "komšija" iz Sirije, s kojim ima dobar prijateljski odnos, ima nešto drugačije planove. Iako je dvadesetpetogodišnji Nor diplomirao engleski jezik, nije mu bitno kojim će se poslom baviti dok god ima priliku da zaradi i svojoj porodici i sebi obezbedi bolji i stabilniji život.
"Situacija u Siriji je sve gora. Nikad nije bezbedno, jer bombarduju. Inače sve je skupo, plate su niske, nedovoljne za preživljavanje. Postoji i problem sa strujom, u nekim gradovima je ima svega šest sati dnevno. Sad je stvarno jasno da je pomoć neophodna, ranije je bilo problema, ali nisu naslućivali katastrofu. Ovde planiram da ostanem sve dok ne nađem način da odem, nemam još uvek dovoljno novca", priča Nor koji još uvek na mapi sveta traži najpogodniju zemlju za sebe.
"Možda Nemačka ili Austrija, nemam neku posebnu želju. Ovde sam stvarno zadovoljan, voleo bih da mogu da ostanem, ali nema posla za mene, moram da idem negde gde mogu da radim. Planiram da se vratim u svoju zemlju, ali mislim da će proći dosta vremena do tad", realan je Nor.
U šetnji kroz pravo malo naselje srećemo grupu Crnaca iz Nigerije. Posmatraju nas ispitivački i sa rezervom odgovaraju na naša pitanja, ali su ipak voljni da pričaju. Pristojno odeveni, obuveni u papučama, sede na zemlji dok nam objašnjavaju katastrofalnu situaciju u svojoj zemlji.
"Pobegao sam od Boko Harama. Uništili su mi kuću bombama. Moja žena je pobegla u susednu zemlju, dok sam se ja uputio ovamo. Nemam ovde prijatelje, tu sam samo dva dana“, priča Selestin koji za primedbe Centru navodi nedovoljnu količinu hrane i neobezbeđenost lekova koji su mu neophodni.
"Nisu nam dali da se vratimo"
Osim tražioca azila ovde su smeštene i izbeglice iz Hrvatske. S obzirom na to da već dugi niz godina žive ovde, Centar je postao njihov dom, ali još uvek nisu prestali da žale za životom kakav su nekad imali.
"Ja sam živela građanskim životom. Čini mi se da niko u Hrvatskoj nije imao ono što sam ja, kafanu svoju, kuće dve velike, dvoje kola, po 10.000 sadnica paprika... Sve smo ostavili i ajd' na prosjački štap. Kad sam došla ovde, godinu dana sam stanovala privatno, trebalo je da dobijem muževljevu penziju, ali nisam.
U jednoj sebi od nekoliko kvadrata živi sa unukom koji naveći deo vremena provede radeći. I posle toliko godina jada se da i dalje teško živi.
"Mučim se. Tamo smo ostavimi sve što smo imali. Nisu nam dali da se vratimo, još kažu: 'Nisu oni prognani, oni su izbegli sami!'"
Sasvim neočekivano, nailazimo na malu prodavnicu koja se nalazi u sklopu Centra. Ne možemo da se ne zapitamo čime plaćaju svakodnevne potrebštine s obzirom na to da je velika većina njih bez para.
"Snalazimo se, dogovaramo. Uzmu šta im treba, pa donesu pare kad imaju", priča prodavac.
Mnogi od njih mu i pomažu. Dok, kada je reč o predrasudama da su azilanti skloni krađi zbog situacije u kojoj su se našli, on ih negira.
"Normalni su to ljudi, kao i mi, stvarno su pošteni. Ja im ostavim otvorenu kasu i ne razmišljam, dok bih nekom od naših dobro razmislio smem li da im poverim celu prodavnicu. Neki su bili i kod mene kući, spavali... Kad neko ima neki problem dođu, pa zajedno rešimo, priča prodavac i radnik Centra.
Rode se ovde brojna prijateljstva koja traju i nakon završetka boravka u Srbiji, pa tako ovaj simpatični čovek ostaje sa mnogima u kontaktu i kada potraže svoje mesto u nekoj drugoj zemlji.
"Bude mi žao kad odu. Bio je ovde jedan dečko iz Sirije, Radovan se zove, kao brat mi je, ostali smo u kontaktu, svaki dan se čujemo. Otišao je u Nemačku, sad je tamo, čeka papire. On će za dve nedelje da dođe da nas poseti", nasmejano završava dok nam jedan od njegovih pomoćnika iz Sirije donosi osveženje kao pravi domaćin.
Puni utisaka, različitih priča i sa malom dozom griže savesti zbog predrasuda sa kojima smo ušli u ovaj veliki dom ostavljamo strane prolaznike u nadi da će naći negde svoj mir i boravište.
Svako je ovde došao sa različitim životnim mukama, razni problemi su ih naterali da napuste svoja ognjišta i pođu u nepoznato, ali svi imaju isti cilj: da idu dok ne nađu svoj spas.
