Ово је права истина о "страшним" азилантима који шетају Србијом!
Они траже мир, безбедност и посао. У нади да ће то и пронаћи упуштају се у вишемесечно мукотрпно путовање из којег неки и не извуку живу главу.
У потрази за тренутним склоништем азиланата, Центром за азил, смештеним у Крњачи, познатијем странцима него Београђанима, коначно наилазимо на прави пут који води до капије. На само неколико километара од нашег одредишта, ипак нам се чини као да се налазимо на најдаљој периферији града.
Са обе стране пута разбацано је смеће међу којем седи један човек, право се назиру ромске бараке и најзад наилазимо на капију Центра. Испред ње седе на трави неколико Афроамериканаца, док нас три човека зачуђено гледају. Радник обезбеђења нас најављује у тренутку када почињемо да се питамо да ли би било боље да се одмах вратимо.
Са друге стране капије, ипак нешто другачија слика. Једанаест идентичних барака, испред сваке на травнатој површини седи по једна породица или група младића. У једној од њих смештена је и управничка канцеларија.
"Са азилантима ради нас четворица запослених, док о одржавању Центра брине 40 људи. Ту смо да им пружимо шта год им треба. Имају храну и обезбеђен лекарски преглед два пута седмично. Сад тренутно имамо неколико медицинских случајева. Баш смо једну бебу водили на преглед, родила се у Србији пре месец дана", објашњава нам координатор центра којег смо затекли у управничкој канцеларији са управником и једним азилантом који им помаже.
Центар за азил у Крњачи један је од пет центара у Србији. Са радом је почео 5. октобра прошле године. У њему тренутно борави 197 азиланата иако је капацитет 220 места. Иако је под овим кровом смештено и неколико породица, азил углавном траже појединци из Авганистана, Нигерије, Сомалије, Украјине, али је највише тренутно Сиријаца.
Иако овде бораве од 2 до 15 дана (има оних који се задржавају и дуже), не долазе сами, већ их полиција упућује са потврдом. Потврда се заводи у Центру и ту остају све док се процес одлучивања о њиховом захтеву не оконча. Тренутно су само још две собе празне.
У тренутку разговора на вратима канцеларије појављује се петочлана породица из блискоисточне земље, рекло би се. Неразумно траже документа и напуштају просторију.
"Они су данас дошли, али им се не свиђа овде, не желе да остану. Решили су да иду даље", појашњава нам Милан Владић.
Ипак, много је више оних који у Центру пронађу све што им треба. Двомесечни 'подстанар' из Украјине, млади пензионисани инжењер, дошао је да остане. За њега је Србија обећана земља.
"Дошао сам из Украјине због рата који је у току. Тражили су да се укључим у рат и борим против Руса, али ја то заиста нисам могао. Ја сам Рус и миран сам човек по природи, па сам решио да идем. Могао сам да одем у Русију, али је и тамо исто има много проблема. Дошао сам у Србију и решио да останем. Овде имам све што ми треба. Желим само да нађем неки посао, зарадим нешто новца и преселим се у Београд да живим", прича у једном даху Алексеј који од породице има само бицшу супругу која живи у Мадриду.
Његов "комшија" из Сирије, с којим има добар пријатељски однос, има нешто другачије планове. Иако је двадесетпетогодишњи Нор дипломирао енглески језик, није му битно којим ће се послом бавити док год има прилику да заради и својој породици и себи обезбеди бољи и стабилнији живот.
"Ситуација у Сирији је све гора. Никад није безбедно, јер бомбардују. Иначе све је скупо, плате су ниске, недовољне за преживљавање. Постоји и проблем са струјом, у неким градовима је има свега шест сати дневно. Сад је стварно јасно да је помоћ неопходна, раније је било проблема, али нису наслућивали катастрофу. Овде планирам да останем све док не нађем начин да одем, немам још увек довољно новца", прича Нор који још увек на мапи света тражи најпогоднију земљу за себе.
"Можда Немачка или Аустрија, немам неку посебну жељу. Овде сам стварно задовољан, волео бих да могу да останем, али нема посла за мене, морам да идем негде где могу да радим. Планирам да се вратим у своју земљу, али мислим да ће проћи доста времена до тад", реалан је Нор.
У шетњи кроз право мало насеље срећемо групу Црнаца из Нигерије. Посматрају нас испитивачки и са резервом одговарају на наша питања, али су ипак вољни да причају. Пристојно одевени, обувени у папучама, седе на земљи док нам објашњавају катастрофалну ситуацију у својој земљи.
"Побегао сам од Боко Харама. Уништили су ми кућу бомбама. Моја жена је побегла у суседну земљу, док сам се ја упутио овамо. Немам овде пријатеље, ту сам само два дана“, прича Селестин који за примедбе Центру наводи недовољну количину хране и необезбеђеност лекова који су му неопходни.
"Нису нам дали да се вратимо"
Осим тражиоца азила овде су смештене и избеглице из Хрватске. С обзиром на то да већ дуги низ година живе овде, Центар је постао њихов дом, али још увек нису престали да жале за животом какав су некад имали.
"Ја сам живела грађанским животом. Чини ми се да нико у Хрватској није имао оно што сам ја, кафану своју, куће две велике, двоје кола, по 10.000 садница паприка... Све смо оставили и ајд' на просјачки штап. Кад сам дошла овде, годину дана сам становала приватно, требало је да добијем мужевљеву пензију, али нисам.
У једној себи од неколико квадрата живи са унуком који навећи део времена проведе радећи. И после толико година јада се да и даље тешко живи.
"Мучим се. Тамо смо оставими све што смо имали. Нису нам дали да се вратимо, још кажу: 'Нису они прогнани, они су избегли сами!'"
Сасвим неочекивано, наилазимо на малу продавницу која се налази у склопу Центра. Не можемо да се не запитамо чиме плаћају свакодневне потребштине с обзиром на то да је велика већина њих без пара.
"Сналазимо се, договарамо. Узму шта им треба, па донесу паре кад имају", прича продавац.
Многи од њих му и помажу. Док, када је реч о предрасудама да су азиланти склони крађи због ситуације у којој су се нашли, он их негира.
"Нормални су то људи, као и ми, стварно су поштени. Ја им оставим отворену касу и не размишљам, док бих неком од наших добро размислио смем ли да им поверим целу продавницу. Неки су били и код мене кући, спавали... Кад неко има неки проблем дођу, па заједно решимо, прича продавац и радник Центра.
Роде се овде бројна пријатељства која трају и након завршетка боравка у Србији, па тако овај симпатични човек остаје са многима у контакту и када потраже своје место у некој другој земљи.
"Буде ми жао кад оду. Био је овде један дечко из Сирије, Радован се зове, као брат ми је, остали смо у контакту, сваки дан се чујемо. Отишао је у Немачку, сад је тамо, чека папире. Он ће за две недеље да дође да нас посети", насмејано завршава док нам један од његових помоћника из Сирије доноси освежење као прави домаћин.
Пуни утисака, различитих прича и са малом дозом гриже савести због предрасуда са којима смо ушли у овај велики дом остављамо стране пролазнике у нади да ће наћи негде свој мир и боравиште.
Свако је овде дошао са различитим животним мукама, разни проблеми су их натерали да напусте своја огњишта и пођу у непознато, али сви имају исти циљ: да иду док не нађу свој спас.