STATUS O DEČAKU KOG VIŠE NEMA: Kad pročitate nateraće vas da dobro razmislite!

U dvorištu Osnovne škole “Knez Ivo od Semberije” u Bijeljini, prošle godine je ubijen šesnaestogodišnji Stanko Gligorević. Maja Jovanović, inspirisana tom pričom, na Fejsbuku je objavila potresnu priču napisanu, kako je rekla, iz perspektive dečaka kojeg više nema i koji je bio žrtva vršnjačkog nasilja. Priču vam prenosimo u celosti:

“Pričaću vam jezikom deteta kog više nema. Priča je istinita, i ovo je priča samo jednog dečaka, a koliko je još njih koji ovo i slično proživljavaju?! On više nije živ, ali njegov glas živi kroz njegovu porodicu. Ja sam dete. Dečak sam. Išao sam u osnovnu školu. Ja sam neko ko je imao porodicu, oca i majku, i sestru. Ja sam neko ko je imao rodbinu, drugare i drugarice, komšije i poznanike. Ja sam neko ko je imao život.

Imao sam. Verovao sam da su svi ljudi dobri, bio sam lakoveran, naivan, mislio sam da one zveri iz bajki samo tamo i postoje. U bajkama. Pogrešio sam. Zveri su postojale i među ljudima. Ali i dalje sam verovao da svaka priča ima srećan kraj. Pogrešio sam.

Među mojim vršnjacima našao se i on koji me je ucenjivao. Jednom me je spasao kada su me napali, zahvaljivao sam mu, govorio sam mu da sam njegov dužnik. I postao sam to. Uvek sam mu bio dužan. A za šta? Za nešto što je on iscenirao, za nešto što je on smislio. Ti dečaci su bili njegovi drugovi, sve je bila gluma, sve je bilo iscenirano. Nisam to tada znao, sada znam. Došlo je vreme da mu uzvratim i pomognem. Trebao mu je novac. Govorio sam mu da nemam tolike pare, on je bio uporan i govorio kako ga ne zanima, kako je sad njemu potrebna pomoć. Skupio sam.

Jednom. I drugi put. I… I svaki sledeći. Svaki put suma novca bila je sve veća. Na kraju je počeo da me ucenjuje i presreće. U školi, van škole. Čak mi je jednom banuo i kući. Lagao sam roditelje za šta će mi novac, izmišljao bih da sam video neke dve majice koje su skupe, ali mi se jako sviđaju, zatim bih od tog novca otišao i kupio u nekoj jeftinoj radnji dve majice, a ostatak novca dao njemu. Mom “spasitelju”, mojoj noćnoj mori.
Postao je senka koja me prati, stalno je tražio još i još… Ucenjivao me. Mislio sam da će jednoga dana prestati. Pogrešio sam.

Nikome nisam pričao o tome. Nikome. Moja najbolja drugarica je primetila da sa mnom nešto nije uredu. Tog dana priznao sam joj sve i rekao joj šta i ko me muči. Bio sam rešen da već sutra završim sa tim i stavim tačku na to. Bio sam rešen da mu kažem da mu više neću davati novac i da više ne mogu ovako. Rekao sam to i njoj, mojoj najboljoj drugarici. Ona me pitala – Ali šta ako te napadne? Šta ako pobesni? Nemoj da ideš sam!

Rekao sam joj da ne brine, i da me u pola dva nakon časova čeka na školskom terenu da joj ispričam kako je prošlo. “ Ne brini, šta mi može, jedino ako dobijem batine, neće me ubiti. ”
Pogrešio sam. Ubio me. Jednim metkom iz pištolja. Ne sećam se ničeg. Samo magle, njegovog besa u očima i njenih reči: ” Čuvaj se. ” Znam da si došla.

Gledao sam te. Odozgo. Video sam kako si žurila da se što pre nađemo, jedva si čekala da me vidiš. Nisi trebala takvog da me vidiš, nikada. Nisi. Trebalo je da me pamtiš živog, nije ti trebalo da me vidiš kako ležim u lokvi krvi, mrtav. Pala si u nesvest.

Gledam te odozgo, i moje roditelje, gledam vaše suze za mnom, pa se i ja rasplačem i… Kiša padne. Gledam i njega i sve se nadam da će ipak pokazati trunku kajanja. Grešim opet. Ne pokazuje grižu savesti.
On je na slobodi, a gde sam ja? Znam gde nisam. Nisam sa vama.

Verovao sam da ja sam mogu da rešim taj problem. Da sam barem nekome rekao. Vi ste sada svi zajedno u ovome i borite se za pravdu. Borite se protiv njega. I protiv “para vrti gde zakon neće.” On idalje nastavlja po svome. Sada muči neku drugu decu. Da li je i za njih metak spreman u slučaju da pokušaju da mu se suprotstave?

Gledam ih. Ćute, pognute im glave, pogled im je izgubljen, nemaju miran san… Gledam ih. Oni ćute kao što sam i ja. Kako da im kažem da ne ćute? Kako kada sam i ja ćutao? Sada bih da vrištim.

Šaljem im znakove sa ove strane, ali oni ne žele da ih protumače, pripisuju to lošem vremenu. Tek onako kroz strah sete se mene. Ja sam bio njihov vršnjak, bio sam njihov drug. Bio sam. I ti što čitaš ovo možda sam bio tvoj drug.

I ti što proživljavas ovo možda sam i tebi bio drug, i ti što poznaješ nekog kome se to dešava i ti si nečiji drug, i ti što činiš ovako nešto, kome si ti drug?

Ja sam verovao da će se sve završiti dobro. Završilo se. Ali kobno. Ja sam ćutao. Verovao sam da će jednom proći. Pogrešio sam. Ne prolazi. Vidim sada s ove udaljenosti koliko je njih kojima se dešavalo isto što i meni, vidim koliko njih, mojih vršnjaka trpe fizičko nasilje. Ja sam ćutao. Ja sam neko ko je imao život. Verovao sam da će jednom prestati.

I prestalo je. Prestalo je sa mnom. Ubili su me. Ja sam ćutao. Nemoj i ti!”