СТАТУС О ДЕЧАКУ КОГ ВИШЕ НЕМА: Кад прочитате натераће вас да добро размислите!

У дворишту Основне школе “Кнез Иво од Семберије” у Бијељини, прошле године је убијен шеснаестогодишњи Станко Глигоревић. Маја Јовановић, инспирисана том причом, на Фејсбуку је објавила потресну причу написану, како је рекла, из перспективе дечака којег више нема и који је био жртва вршњачког насиља. Причу вам преносимо у целости:

“Причаћу вам језиком детета ког више нема. Прича је истинита, и ово је прича само једног дечака, а колико је још њих који ово и слично проживљавају?! Он више није жив, али његов глас живи кроз његову породицу. Ја сам дете. Дечак сам. Ишао сам у основну школу. Ја сам неко ко је имао породицу, оца и мајку, и сестру. Ја сам неко ко је имао родбину, другаре и другарице, комшије и познанике. Ја сам неко ко је имао живот.

Имао сам. Веровао сам да су сви људи добри, био сам лаковеран, наиван, мислио сам да оне звери из бајки само тамо и постоје. У бајкама. Погрешио сам. Звери су постојале и међу људима. Али и даље сам веровао да свака прича има срећан крај. Погрешио сам.

Међу мојим вршњацима нашао се и он који ме је уцењивао. Једном ме је спасао када су ме напали, захваљивао сам му, говорио сам му да сам његов дужник. И постао сам то. Увек сам му био дужан. А за шта? За нешто што је он исценирао, за нешто што је он смислио. Ти дечаци су били његови другови, све је била глума, све је било исценирано. Нисам то тада знао, сада знам. Дошло је време да му узвратим и помогнем. Требао му је новац. Говорио сам му да немам толике паре, он је био упоран и говорио како га не занима, како је сад њему потребна помоћ. Скупио сам.

Једном. И други пут. И… И сваки следећи. Сваки пут сума новца била је све већа. На крају је почео да ме уцењује и пресреће. У школи, ван школе. Чак ми је једном бануо и кући. Лагао сам родитеље за шта ће ми новац, измишљао бих да сам видео неке две мајице које су скупе, али ми се јако свиђају, затим бих од тог новца отишао и купио у некој јефтиној радњи две мајице, а остатак новца дао њему. Мом “спаситељу”, мојој ноћној мори.
Постао је сенка која ме прати, стално је тражио још и још… Уцењивао ме. Мислио сам да ће једнога дана престати. Погрешио сам.

Никоме нисам причао о томе. Никоме. Моја најбоља другарица је приметила да са мном нешто није уреду. Тог дана признао сам јој све и рекао јој шта и ко ме мучи. Био сам решен да већ сутра завршим са тим и ставим тачку на то. Био сам решен да му кажем да му више нећу давати новац и да више не могу овако. Рекао сам то и њој, мојој најбољој другарици. Она ме питала – Али шта ако те нападне? Шта ако побесни? Немој да идеш сам!

Рекао сам јој да не брине, и да ме у пола два након часова чека на школском терену да јој испричам како је прошло. “ Не брини, шта ми може, једино ако добијем батине, неће ме убити. ”
Погрешио сам. Убио ме. Једним метком из пиштоља. Не сећам се ничег. Само магле, његовог беса у очима и њених речи: ” Чувај се. ” Знам да си дошла.

Гледао сам те. Одозго. Видео сам како си журила да се што пре нађемо, једва си чекала да ме видиш. Ниси требала таквог да ме видиш, никада. Ниси. Требало је да ме памтиш живог, није ти требало да ме видиш како лежим у локви крви, мртав. Пала си у несвест.

Гледам те одозго, и моје родитеље, гледам ваше сузе за мном, па се и ја расплачем и… Киша падне. Гледам и њега и све се надам да ће ипак показати трунку кајања. Грешим опет. Не показује грижу савести.
Он је на слободи, а где сам ја? Знам где нисам. Нисам са вама.

Веровао сам да ја сам могу да решим тај проблем. Да сам барем некоме рекао. Ви сте сада сви заједно у овоме и борите се за правду. Борите се против њега. И против “пара врти где закон неће.” Он идаље наставља по своме. Сада мучи неку другу децу. Да ли је и за њих метак спреман у случају да покушају да му се супротставе?

Гледам их. Ћуте, погнуте им главе, поглед им је изгубљен, немају миран сан… Гледам их. Они ћуте као што сам и ја. Како да им кажем да не ћуте? Како када сам и ја ћутао? Сада бих да вриштим.

Шаљем им знакове са ове стране, али они не желе да их протумаче, приписују то лошем времену. Тек онако кроз страх сете се мене. Ја сам био њихов вршњак, био сам њихов друг. Био сам. И ти што читаш ово можда сам био твој друг.

И ти што проживљавас ово можда сам и теби био друг, и ти што познајеш неког коме се то дешава и ти си нечији друг, и ти што чиниш овако нешто, коме си ти друг?

Ја сам веровао да ће се све завршити добро. Завршило се. Али кобно. Ја сам ћутао. Веровао сам да ће једном проћи. Погрешио сам. Не пролази. Видим сада с ове удаљености колико је њих којима се дешавало исто што и мени, видим колико њих, мојих вршњака трпе физичко насиље. Ја сам ћутао. Ја сам неко ко је имао живот. Веровао сам да ће једном престати.

И престало је. Престало је са мном. Убили су ме. Ја сам ћутао. Немој и ти!”