Teorija haosa: ISIL i spoljna politika Zapada

Dobar deo spoljne politike Zapada posle hladnog rata vrteo se oko NATO država koje su dobrovoljno preuzimale odgovornost za pitanja koja, pa, nisu njihova odgovornost. Neko mora da bude "svetski policajac”, da “hapsi loše momke”, ostvaruju svoje “odgovornost zaštite", i da učestvuje u “izgradnji nacija”.

Međutim, ako zaista pogledate kako su se ove politike sprovele na terenu, primetićete da je to daleko od altruističke “izgradnje nacija”. To dobrovoljno “prihvatanje odgovornosti" je ustvari posejalo takav nivo haosa i podela, da se niko na Zapadu ne može uverljivo pravdati “greškama” ili nekim "nepredvidivim okolnostima".

Prvo, moramo pokušati da shvatimo šta se zapravo dešava iza retorike kada je u pitanju “odgovornost” zapada za dobrobit sveta. Može se razlikovati nekoliko ključnih trendova.

Prvi trend je da se zapadne zemlje uključuju u ono što se može opisati kao aktivnost “izgradnja nacije” ali u samo nekoliko odabranih (malih) zemalja, pod uslovom da su te zemlje, iz jednog ili drugog razloga, završile na naslovnim stranama poznatih novina. Setite se samo Istočnog Timora (sada nezavisna država, posle skoro 30 godina okupacije); Ruande (da, 800.000 ljudi je ubijeno, Zapad im je obezbedio tribunal), Kosova i Metohije (sporan primer, ali kriza se desila suviše blizu budućih granica EU, da je nereagovanje bilo nezamislivo).

Ostale “nemirne nacije” poput Sijera Leone, Liberija i Obala Slonovače su, barem, doživele napredak u poslednjih nekoliko godina, delimično zahvaljujući međunarodnim mirovnim misijama i naporima usmerenim da se olakša pomirenje zajednica i obezbedi postkonfliktna pravda. Ali oni su, u izvesnom smislu, "retka grupa srećnika".

U većini drugih mesta, gde je Zapad izabrao da “preuzme odgovornost”, pa, zapadni osećaj odgovornosti je dolazio i odlazio gotovo istom zapanjujućom brzinom. Pogledajmo sledeće primere:

Somalija

Neuspela država par ekselans. Amerikanci su očigledno bili spremni da "preuzme odgovornost" za vraćanje reda i zakona u Somaliji sve dok 19 njihovih vojnika njih ubijeno. To je bilo previše "odgovornost" i Somalija je ostavljena, bez vlade, preplavljena oružjem; a reč je o državi pored jednog od najvećih pomorskih puteva na svetu. Sve u svemu, bilo je potrebno Somalijcima iznenađujuće dugo vremena da savladaju modernu pirateriju.

Sudan, Južni Sudan, Čad, Centralnoafrička Republika, Demokratska Republika Kongo

Sve plutaju u vodama propale državnosti već decenijama, a u slučaju DR Kongo, otkada su zapadne zemlje odlučile da oslobode svet od Patrisa Lumumbe, šedesetih godina.

Mali

Trenutno respektabilano 38. mesto na Indeksu neuspelih država, međutim, tuareški pobunjenici kontrolišu impresivan komad zemlje.

Ukrajina i Pakistan

Obe predstavljaju skoro propale država, kojim upravljaju polufeudalni lideri koji su otvoreno oligarsi, bilo da potiču od "novog novca" (ukrajinski privrednici) ili "starog novca" (plemenske vođe Pakistana).

Libija

Trenutno drži 54. mesto prema Indeksu neuspele države, na koji je pala sa broja 111. koji je držala u 2010. godini, pre nego što je odlučila da se otarasi Gadafija.

Jemen

Uprkos tome što poseduje najnoviju tehnologiju do zuba naoružanih bespilotnih letelica, Jemen održava praktično nenadmašan rekord kao jedna od top 10 propalih država, trenutno na mestu br. 6.

Sirija

Zaglavljena u građanskom ratu, koji je doprineo da jedna sekularno orijentisana zemlja postane dom naoružanih džihadista. Očigledno je da “moramo da se otarasimo Asada" politika bila vrh zapadnih sposobnosti planiranja o tome šta treba da se desi u Siriji.

Egipat

Egipa se vrti u krug, a gde će stati, to niko ne zna.

Irak i Avganistan

Nisam sigurna kako bismo definisali Irak i Avganistan (koji zauzimaju brojeve 11. i 7. na Indeksu neuspelih država) ovih dana, kaže dr. Rozlin Fuler, istraživač saradnik uticajnog tink tenka. Dovoljno je videti da posle više decenije u “izgradnji nacije”, i dalje imamo poteškoća da odvojimo ono što se može opisati kao napredak na ovom “gradilištu nacije”, gde nije prošao dan bez nekakve “nesreće na radu”. Naravno, procene su izašle pre nego što je ISIL pokrenuo veliku ofanzivu prošle nedelje.

Irak, ali i ovi ostali primeri, predstavljaju mnogo otvorenih problema za “zapadne hegemone” koji su veoma odlučni da izgrade nacije i stabilnost u svetu, naročito kad se uzme u obzir da njihovi građani godišnje potroše skoro trilion dolara na "odbranu", smatra Fulerova. Kada već trošite toliki novac, želite da vidite rezultate, a ne da slušate izgovore o tome kako su nestabilnost u svetu ukorenjene u lokalnim problemima.

Drugi trend koji se pojavljuje je usko povezan sa prvim. To je namerno čupanje društvenog tkiva u državama koje su još uvek relativno stabilne i prosperitetne.

Postoje dva odvojena načina da se iščupa društveno tkivo. Prvi je da se postane mnogo agresivniji ka spolja i da se pre slome strani entiteti nego da se sa njima pregovara, čak i kada su ti pregovori dali rezultate. Drugi je da se erodira potencijalni socijalizam države iznutra, prodajom javnih dobara, privatnim ponuđivačima.

Ovo “zapadna politika” se ponavlja širom sveta, bez mnogo razmišljanja o destabilizaciji koja se time rađa, a da ne pominjemo poprilično ekstreman kontraefekat na zapadne bankovne račune.

Zapadne zemlje se možda i nisu baš vrhunski snašle kada je reč o “širenju dobrote u svetu”, ali svakako postoji sve veće interesovanje i altruistička zabrinutost za dobrobit ljudi u drugim delovima sveta, među običnim građanima Zapada.

Međutim, zahvaljujući raznim politika “odgovornosti” u svetu, Zapad je privatizovao, liberalizovao i smanjivao poreze do tačke, da većina ljudi u zapadnim zemljama sada doživljava pogoršanje u svom životnom standardu i društvo je sve više podeljena između onih koji imaju i onih koji nemaju. Zapad, drugim rečima, time čupa svopstveno društveno tkivo. Ukratko, ovakvom praksom Zapad destabilizuje ostatak sveta, dok istovremeno smanjuje svoje mogućnosti da ga ikada ponovo stabilizuje.

Za kraj, prirodna posledica odgovornost ( pa, kraća verzija te posledice ) je rafalna paljba.