Теорија хаоса: ИСИЛ и спољна политика Запада

Добар део спољне политике Запада после хладног рата вртео се око НАТО држава које су добровољно преузимале одговорност за питања која, па, нису њихова одговорност. Неко мора да буде "светски полицајац”, да “хапси лоше момке”, остварују своје “одговорност заштите", и да учествује у “изградњи нација”.

Међутим, ако заиста погледате како су се ове политике спровеле на терену, приметићете да је то далеко од алтруистичке “изградње нација”. То добровољно “прихватање одговорности" је уствари посејало такав ниво хаоса и подела, да се нико на Западу не може уверљиво правдати “грешкама” или неким "непредвидивим околностима".

Прво, морамо покушати да схватимо шта се заправо дешава иза реторике када је у питању “одговорност” запада за добробит света. Може се разликовати неколико кључних трендова.

Први тренд је да се западне земље укључују у оно што се може описати као активност “изградња нације” али у само неколико одабраних (малих) земаља, под условом да су те земље, из једног или другог разлога, завршиле на насловним странама познатих новина. Сетите се само Источног Тимора (сада независна држава, после скоро 30 година окупације); Руанде (да, 800.000 људи је убијено, Запад им је обезбедио трибунал), Косова и Метохије (споран пример, али криза се десила сувише близу будућих граница ЕУ, да је нереаговање било незамисливо).

Остале “немирне нације” попут Сијера Леоне, Либерија и Обала Слоноваче су, барем, доживеле напредак у последњих неколико година, делимично захваљујући међународним мировним мисијама и напорима усмереним да се олакша помирење заједница и обезбеди постконфликтна правда. Али они су, у извесном смислу, "ретка група срећника".

У већини других места, где је Запад изабрао да “преузме одговорност”, па, западни осећај одговорности је долазио и одлазио готово истом запањујућом брзином. Погледајмо следеће примере:

Сомалија

Неуспела држава пар екселанс. Американци су очигледно били спремни да "преузме одговорност" за враћање реда и закона у Сомалији све док 19 њихових војника њих убијено. То је било превише "одговорност" и Сомалија је остављена, без владе, преплављена оружјем; а реч је о држави поред једног од највећих поморских путева на свету. Све у свему, било је потребно Сомалијцима изненађујуће дуго времена да савладају модерну пиратерију.

Судан, Јужни Судан, Чад, Централноафричка Република, Демократска Република Конго

Све плутају у водама пропале државности већ деценијама, а у случају ДР Конго, откада су западне земље одлучиле да ослободе свет од Патриса Лумумбе, шедесетих година.

Мали

Тренутно респектабилано 38. место на Индексу неуспелих држава, међутим, туарешки побуњеници контролишу импресиван комад земље.

Украјина и Пакистан

Обе представљају скоро пропале држава, којим управљају полуфеудални лидери који су отворено олигарси, било да потичу од "новог новца" (украјински привредници) или "старог новца" (племенске вође Пакистана).

Либија

Тренутно држи 54. место према Индексу неуспеле државе, на који је пала са броја 111. који је држала у 2010. години, пре него што је одлучила да се отараси Гадафија.

Јемен

Упркос томе што поседује најновију технологију до зуба наоружаних беспилотних летелица, Јемен одржава практично ненадмашан рекорд као једна од топ 10 пропалих држава, тренутно на месту бр. 6.

Сирија

Заглављена у грађанском рату, који је допринео да једна секуларно оријентисана земља постане дом наоружаних џихадиста. Очигледно је да “морамо да се отарасимо Асада" политика била врх западних способности планирања о томе шта треба да се деси у Сирији.

Египат

Египа се врти у круг, а где ће стати, то нико не зна.

Ирак и Авганистан

Нисам сигурна како бисмо дефинисали Ирак и Авганистан (који заузимају бројеве 11. и 7. на Индексу неуспелих држава) ових дана, каже др. Розлин Фулер, истраживач сарадник утицајног тинк тенка. Довољно је видети да после више деценије у “изградњи нације”, и даље имамо потешкоћа да одвојимо оно што се може описати као напредак на овом “градилишту нације”, где није прошао дан без некакве “несреће на раду”. Наравно, процене су изашле пре него што је ИСИЛ покренуо велику офанзиву прошле недеље.

Ирак, али и ови остали примери, представљају много отворених проблема за “западне хегемоне” који су веома одлучни да изграде нације и стабилност у свету, нарочито кад се узме у обзир да њихови грађани годишње потроше скоро трилион долара на "одбрану", сматра Фулерова. Када већ трошите толики новац, желите да видите резултате, а не да слушате изговоре о томе како су нестабилност у свету укорењене у локалним проблемима.

Други тренд који се појављује је уско повезан са првим. То је намерно чупање друштвеног ткива у државама које су још увек релативно стабилне и просперитетне.

Постоје два одвојена начина да се ишчупа друштвено ткиво. Први је да се постане много агресивнији ка споља и да се пре сломе страни ентитети него да се са њима преговара, чак и када су ти преговори дали резултате. Други је да се еродира потенцијални социјализам државе изнутра, продајом јавних добара, приватним понуђивачима.

Ово “западна политика” се понавља широм света, без много размишљања о дестабилизацији која се тиме рађа, а да не помињемо поприлично екстреман контраефекат на западне банковне рачуне.

Западне земље се можда и нису баш врхунски снашле када је реч о “ширењу доброте у свету”, али свакако постоји све веће интересовање и алтруистичка забринутост за добробит људи у другим деловима света, међу обичним грађанима Запада.

Међутим, захваљујући разним политика “одговорности” у свету, Запад је приватизовао, либерализовао и смањивао порезе до тачке, да већина људи у западним земљама сада доживљава погоршање у свом животном стандарду и друштво је све више подељена између оних који имају и оних који немају. Запад, другим речима, тиме чупа свопствено друштвено ткиво. Укратко, оваквом праксом Запад дестабилизује остатак света, док истовремено смањује своје могућности да га икада поново стабилизује.

За крај, природна последица одговорност ( па, краћа верзија те последице ) је рафална паљба.