Tri najčudesnija preživljavanja

Kako je to leteti oštećenim borbenim avionom dok stojite na krilu?

Tokom jedne akcije u Prvom svetskom ratu, Koldvel, komandant 74. eskadrile Britanskog kraljevskog letećeg korpusa, uspeo je da se sudari sa drugim avionom u vazduhu. Krilo njegovog aviona bilo je toliko oštećeno da je počeo spiralno da se obrušava pravo u smrt. Pilot je, međutim, mudro (ili suludo) odlučio da izađe iz kabine, popne se na krilo – kako bi održao ravnotežu aviona - i pilotira odande.

Uspeo je da se spusti malo iznad zemlje i da skoči sa aviona nalik najboljim cirkuskim akrobatama praveći salto u vazduhu. Avion je eksplodirao nedaleko od njega, a Koldvel je ustao, otresao prašinu  i vojnika koji je stajao u blizini pitao gde se nalazi telefon i da li može da dobije malo čaja.

Ostavili su ga na Mont Everestu da umre, a on je odšetao.

Danas verovatno morate da čekate u redu da se popnete na Everest, ali nekada nije bilo tako. Ipak, svesni smo činjenice da blizu samog vrha postoji površina na kojoj se nalazi preko 150 zaleđenih, mumificiranih tela. Nekima čak još rade ručni satovi. E, baš ta tela dovode nas do priče o Beku Vedersu.

Bek. 49-ogodišnji patolog iz Teksasa, suočen se sa krizom srednjih godina, poželeo je da se popne na najviše vrhove svih sedam kontinenata. U proleće 1996. godine, bio je na nekoliko koraka od samog vrha Everesta (8848 mnv) kada je počeo da gubi vid.

Naime, malo pre puta operisao je oči kako bi popravio dioptriju, ali to je imalo i svoju posledicu: kad je bio na velikim visinama njegove rožnjače nisu funkcionisale baš najbolje.

Vodič je rešio da ostavi Vedersa i nastavio je da se penje sa grupom, obećavajući mu da će se vratiti po njega kad budu silazili. Saputnici su ga ostavili mašući mu... Čekao je satima da neko dođe po njega. Svi planinari koji su ga mimoilazili nudili su mu pomoć, ali on ih je odbijao.

Nismo pomenuli da se nalazio baš na onoj površini sa telima, zar ne?

Vetar se pojačao. A kad se tamo gore vetar razludi, temperatura dostiže i 90 stepeni ispod nule. E, tada je Veders napokon rešio da počne da silazi. Bilo je prekasno. U povratku u kamp, zalutao je u oluju. Dok je pomoć došla, njegova desna ruka već je bila prilično promrzla. Bio je rastrojen, hipotermičan i hipoksičan (tj. imao je manjak kiseonika). Drugim rečima, bio je mrtav, samo što to još nije shvatilo celo njegovo telo.

Ostali penjači odlučili su da se tu ništa ne može učiniti i ostavili su ga. Narednog dana doktori su došli ga da pregledju i ustanovili su da je upao u hipotermičku komu. Odlomili su led sa njegovog lica, pregledali ga i ostavili... Porodici su javili da je mrtav.

Veders se, ipak, probudio iz kome, zakopan u snegu. Ustao je i odšetao do kampa. Skoro potpuno slep, prekriven snegom, zamrznute ruke i crnog lica.

Ruku je izgubio do lakta, kao i nos, ali preživeo je. I postao je motivacioni govornik, izgovarajući samo rečenicu: „Ne penjite se na planine, deco.“

Tinejdžerka – jedina preživela pad aviona u okean

Bahia Bakari, francuska tinejdžerka, letela je sa majkom 2009. godine na Komorska ostrva. Oko dva sata ujutru, kada su putnici tvrdo spavali, svetla su se ugasila, avion je počeo da se trese i Bakari je pritisnuo glavu uz prozor kako bi videla šta se dešava. A onda, odjednom, bila je u okeanu! Plutajući u tami, pomislila je najpre da je ispala iz aviona i da su oni odleteli bez nje. Ali onda je shvatila da je okružena delovima aviona i vriskom nekih od 152 putnika. Avion se srušio u Indijski okean, negde blizu Madagaskara.

Bakari, uzgred, jedva da je i znala da pliva. Uspela je u mraku da se uspenje na neki deo aviona i da pluta na tome. Pokušala je da zavesla ka vriscima koje je čula, ali nije našla nikoga. Jedan po jedan, putnici su tonuli u tišinu. Svi osim nje.

I tako je plutala tu, sama, u tami i talasima. Sat, dva, četiri... Kada je svanulo, shvatila je da niko nije preživeo. Videla je kopno u daljini, ali umesto da se nasuče tamo – okean je nosio dalje od obale.

Konačno, nekome na aerodromu palo je na pamet da je avion trebalo da sleti odavno... Pokrenuta je akcija pronalaženja putnika.

Lokalni ribar Matrafi naleteo je na Bakari koja je skoro 13 sati provela plutajući u okeanu. Skočio je u vodu i izvukao je, ali trebalo im je nekoliko sati da se domognu obale.

Nakon nekoliko dana u lokalnoj bolnici prebačena je u Pariz gde je sačekao otac, a jedan od prvih posetilaca hrabroj tinejdžerki bio je i tadašnji predsednik Sarkozi.