TV LICEMERJE: Zamagljena lica mrtvih nisu poštovanje već magljenje istine!
Umreti je jedna stvar, ali biti pretvoren u mrlju na ekranu je nešto sasvim drugo. Mrlja je onaj oblačić koji televizijski producenti postave preko lica mrtve osobe, jer time bože moj vode računa o merama dobrog ukusa. O pravilima. Jer oni tako skidaju odgovornost sa sebe i ograđuju se od brutalnih i zverskih zločina koji se čine na obe strane - Izraelu i Palestini. Bože moj, važno je da niko ne vrišti, jer na tv-u gleda lice pravog leša.
A to što se rat događa i što su ti zločini realnost, to je nebitno.
"Snimanje unakaženih lica je navodno nedostatak poštovanja prema mrtvima. Baš kao što smo jednom zatvorili kovčeg tu bismo trebali i da spustimo kameru. Ali ako se stvari pogledaju iz malo drugačijeg ugla, poštovanje nije razlog zbog kojeg će se lica mrtvih na ekranima zamagliti. To pre ima političku implikaciju" , objašnjava britanski novinar i pisac i dopisnik The Independent za Bliski istok Robert Fisk.
Kukavička kultura gradi isti takav mentalitet određujući nam šta sme, a šta ne sme da se vidi od rata. Zamagljena lica magle nam oči čineći mrtvu osobu bezličnom. Evo i kako.
Kada su živa, deca smeju da budu snimana. Ako su ranjena pod uslovom da rane nisu previše strašne, dozvoljno je da gledamo njihovu patnju. Na taj način, mi ih žalimo, ali mi ih ne poštujemo. Ali, od momenta kada tu istu decu "otme" smrt, moramo da im pokažemo ono poštovanje koje im nismo pokazali za života. "Zar je poštovanje zamagljeno mrtvo lice?!" pita se Fisk.
Prošle nedelje, Al Jazeera preneo je sliku uplakanog palestinskog oca koji nosi "sveže" ubijenu devojčicu na groblje u Gazi. Imala je crnu kovrdžavu kosu i nežno dečije lice koje spava kao anđeo koga smo svi mi ubili.
Zar on devojčicu nije tako mrtvu nosio na groblje ne bi li javnosti predočio obim njegovog gubitka? Naravno da jeste. Ali, britanske televizije, upašene od svojih gospodara, odlučile su da ovaj otac ne treba da nam pokaže svoj gubitak, zamagljujući lice njegovog mrtvog deteta. Ovaj anđeo je tako postao bezlična lutka, ističe ovaj pisac i novinar.
"Ovo nema nikakve veze sa etičkim kodeksom da gledaoci ne treba da vide smrt. Nema veze ni sa poštovanjem, a ponajmanje sa merama "prsitojnog sadržaja". Neukusan je prizor izraelskih pušaka i Hamasovih raketa, koji su uostalom zar ne, dileri smrti" izričit je Fisk.
Ali ne, televizija te scene prosto upija. Moramo da ih gledamo. Nema problema. Oružje je dobro. Tela su loša. Divnog li rata...
Jedan njegov kolega priseća se kako je hrabra ekipa Rojtersa želela da pošalje snimke iračkih civilnih žrtava, mrtvih i ranjenih usred britanskog bombardovanja. Ta ekipa je praktično rizikovala svoj život i džabe utrošila vreme jer snimak nikad u Londonu nije bio ni prikazan. A zašto? Zato što to nije bio prikladan snimak koji bi trebalo pustiti u vreme kad se pije čaj?! A šta ćemo se istinom? Cenzura smrti je upravo cenzura istine i pravdanje ratnih zločina, a sve to govori o opštem siromaštvu i uspavanosti ljudskog duha.
Nisu sporne "uznemirujuće" slike kako ih nazivaju televizijski producenti, u svom pomalo patetičnom humoru, već je sporan rat i svo to oružje i uopšte nije bitno dal se neko brani ili je napadnut.
