ТВ ЛИЦЕМЕРЈЕ: Замагљена лица мртвих нису поштовање већ магљење истине!
Умрети је једна ствар, али бити претворен у мрљу на екрану је нешто сасвим друго. Мрља је онај облачић који телевизијски продуценти поставе преко лица мртве особе, јер тиме боже мој воде рачуна о мерама доброг укуса. О правилима. Јер они тако скидају одговорност са себе и ограђују се од бруталних и зверских злочина који се чине на обе стране - Израелу и Палестини. Боже мој, важно је да нико не вришти, јер на тв-у гледа лице правог леша.
А то што се рат догађа и што су ти злочини реалност, то је небитно.
"Снимање унакажених лица је наводно недостатак поштовања према мртвима. Баш као што смо једном затворили ковчег ту бисмо требали и да спустимо камеру. Али ако се ствари погледају из мало другачијег угла, поштовање није разлог због којег ће се лица мртвих на екранима замаглити. То пре има политичку импликацију" , објашњава британски новинар и писац и дописник The Индепендент за Блиски исток Роберт Фиск.
Кукавичка култура гради исти такав менталитет одређујући нам шта сме, а шта не сме да се види од рата. Замагљена лица магле нам очи чинећи мртву особу безличном. Ево и како.
Када су жива, деца смеју да буду снимана. Ако су рањена под условом да ране нису превише страшне, дозвољно је да гледамо њихову патњу. На тај начин, ми их жалимо, али ми их не поштујемо. Али, од момента када ту исту децу "отме" смрт, морамо да им покажемо оно поштовање које им нисмо показали за живота. "Зар је поштовање замагљено мртво лице?!" пита се Фиск.
Прошле недеље, Ал Jazeera пренео је слику уплаканог палестинског оца који носи "свеже" убијену девојчицу на гробље у Гази. Имала је црну коврџаву косу и нежно дечије лице које спава као анђео кога смо сви ми убили.
Зар он девојчицу није тако мртву носио на гробље не би ли јавности предочио обим његовог губитка? Наравно да јесте. Али, британске телевизије, упашене од својих господара, одлучиле су да овај отац не треба да нам покаже свој губитак, замагљујући лице његовог мртвог детета. Овај анђео је тако постао безлична лутка, истиче овај писац и новинар.
"Ово нема никакве везе са етичким кодексом да гледаоци не треба да виде смрт. Нема везе ни са поштовањем, а понајмање са мерама "прситојног садржаја". Неукусан је призор израелских пушака и Хамасових ракета, који су уосталом зар не, дилери смрти" изричит је Фиск.
Али не, телевизија те сцене просто упија. Морамо да их гледамо. Нема проблема. Оружје је добро. Тела су лоша. Дивног ли рата...
Један његов колега присећа се како је храбра екипа Ројтерса желела да пошаље снимке ирачких цивилних жртава, мртвих и рањених усред британског бомбардовања. Та екипа је практично ризиковала свој живот и џабе утрошила време јер снимак никад у Лондону није био ни приказан. А зашто? Зато што то није био прикладан снимак који би требало пустити у време кад се пије чај?! А шта ћемо се истином? Цензура смрти је управо цензура истине и правдање ратних злочина, а све то говори о општем сиромаштву и успаваности људског духа.
Нису спорне "узнемирујуће" слике како их називају телевизијски продуценти, у свом помало патетичном хумору, већ је споран рат и сво то оружје и уопште није битно дал се неко брани или је нападнут.
