Ulični Muzičar: Svirka na domaćem terenu

Od 2012. pa naovamo, na 'domaćem terenu' sam svirao jedva desetak puta, a poslednji put tamo negde u oktobru prošle godine. A i tih deset puta je bilo na tim nekim rezervnim pozicijama. Znači na svom omiljenom mestu nisam svirao oko dve godine. Postoje i razlozi za tako dugačku pauzu, ali ne bih da sada detaljišem o tome. Uglavnom, u ove poslednje dve godine, kao što rekoh, nisam često svirao u svom gradu, ali sam zato odradio veliki broj mini-turneja, kao i nekoliko većih (Novogodišnje i letnje).
*
31. mart
Pošto sam dan ranije išao u izvidnicu (šetnja sa porodicom) i procenio da mi je vreme za "come back", stigoh napokon na jedno od najboljih mesta za sviranje koje znam. Ne govorim o zaradi, već o mestu koje mi savršeno odgovara, jer je prostor ogroman, a najbliže stambene zgrade su daleko stotinama metara.

Međutim, jedan "teča" je svirao harmoniku taman tamo gde sam ja imao nemeru da se namestim, pa sam morao da odem 100 metara dalje.

Prilazi mi Bangladešanin (ako se tako zove stanovnik Bangladeša) i upozorava me da su svetla sa druge strane šetališta (tamo gde on prodaje maske za mobilne telefone i svetla za bicikle). "Ma znam, vidim - kažem ja njemu - ali sa te strane prolazi manje ljudi, tamo je i biciklistička staza..."
Jes' malo slabije svetlo sa moje strane, ali bitno mi je da ljudima budem pri ruci. Da je to mnogo važno, to sam još odavno zaključio. Ne važi ono "ako neko hoće da ti da - daće ti". Ne! Moraš da im budeš, k'o što već rekoh, PRI RUCI!

Aj dobro, počnem ja da sviram...
Ali, hmmm... moram da se naštimujem malo. Ove žice su mi već stare, celu zimu sam svirao na njima. Zapravo i ne pamtim kada sam ih stavio, ali vidi se, tj. čuje se, da su baš zrele za bacanje u đubre.

Aj dobro, naštimujem se i nastavim.
A onda mi puče žica. Ali ne od sviranja, nego sam je greškom zakačio jednim prstom (mali na desnoj ruci) koji uopšte ne koristim kada sviram.

Aj dobro, promenih i žicu...

Kako me krenulo, još samo fali da mi se neka džukela popiša na pojačalo...
More i to zamalo da se desi, ali je gazda viknuo "ne!", a kuče ga poslušalo iako je već bilo podiglo nogu...

To bi bilo prvo zapišavanje u mojoj 25-godišnoj uličarskoj karijeri. Prvo zapišavanje pojačala. Na ranac mi se jedan džukac popišao još davne 1991. godine, u Dortmundu.

Sviram ja tako, sviram, ali slabo ide. Uvek se bre ja na kraju nekako izvučem (govorim o zaradi), ali ovoga puta stvarno nisam video svetlu budućnost... Dva sata je već prošlo. Počeo sam u 19:30, znači bilo je već 21:30, a para vrlo malo. Još je i ponedeljak i neću moći da guslam još dugo...

Danas smo kupili ćerkici prve cipelice, jer počinje da uči da hoda, pa ja tako sviram i, pošto je već izvesno da od dobre zarade nema ništa, barem se nadam da zaradim za njih, za te cipelice. To sam postavio kao nekakav cilj. Sramota me da se vraćam kući "k'o usran golub", kako je govorio moj ćale (ne znam odakle mu taj izraz), pa sam rešio da sviram dok god ima ljudi, pa šta bude. Ima poslednji da odem sa ulice...

Međutim, krenulo! Još kako je krenulo!
Stari fazon: malo ljudi, ali ubacuju. Bitna je atmosfera, a ne gužva. Onako je više "cool" (da ne kažem "kulje") kada neko svira na izmaku dana. Nema mnogo prolaznika, ali je mirnije, tiše, ljudi me još izdaleka i vide i čuju itd. Pa tako više ljudi i ubacuje.

Sećam se kada sam prvi put svirao u Nemačkoj, februara 1990, čudom sam se čudio što neki tipovi krenu da sviraju tek kada se prodavnice pozatvaraju. Dobro, jeste to i zbog policije, ali je sigurno i zbog bolje zarade, ali ja to tada nisam znao. No, foru sam ubrzo i sam otkrio. Ono, sviraš, sviraš, sati se usitne, sve manje i manje ljudi na ulici, a zarada ne opada...