Улични Музичар: Свирка на домаћем терену

Од 2012. па наовамо, на 'домаћем терену' сам свирао једва десетак пута, а последњи пут тамо негде у октобру прошле године. А и тих десет пута је било на тим неким резервним позицијама. Значи на свом омиљеном месту нисам свирао око две године. Постоје и разлози за тако дугачку паузу, али не бих да сада детаљишем о томе. Углавном, у ове последње две године, као што рекох, нисам често свирао у свом граду, али сам зато одрадио велики број мини-турнеја, као и неколико већих (Новогодишње и летње).
*
31. март
Пошто сам дан раније ишао у извидницу (шетња са породицом) и проценио да ми је време за "цоме бацк", стигох напокон на једно од најбољих места за свирање које знам. Не говорим о заради, већ о месту које ми савршено одговара, јер је простор огроман, а најближе стамбене зграде су далеко стотинама метара.

Међутим, један "теча" је свирао хармонику таман тамо где сам ја имао немеру да се наместим, па сам морао да одем 100 метара даље.

Прилази ми Бангладешанин (ако се тако зове становник Бангладеша) и упозорава ме да су светла са друге стране шеталишта (тамо где он продаје маске за мобилне телефоне и светла за бицикле). "Ма знам, видим - кажем ја њему - али са те стране пролази мање људи, тамо је и бициклистичка стаза..."
Јес' мало слабије светло са моје стране, али битно ми је да људима будем при руци. Да је то много важно, то сам још одавно закључио. Не важи оно "ако неко хоће да ти да - даће ти". Не! Мораш да им будеш, к'о што већ рекох, ПРИ РУЦИ!

Ај добро, почнем ја да свирам...
Али, hmmm... морам да се наштимујем мало. Ове жице су ми већ старе, целу зиму сам свирао на њима. Заправо и не памтим када сам их ставио, али види се, тј. чује се, да су баш зреле за бацање у ђубре.

Ај добро, наштимујем се и наставим.
А онда ми пуче жица. Али не од свирања, него сам је грешком закачио једним прстом (мали на десној руци) који уопште не користим када свирам.

Ај добро, промених и жицу...

Како ме кренуло, још само фали да ми се нека џукела попиша на појачало...
Море и то замало да се деси, али је газда викнуо "не!", а куче га послушало иако је већ било подигло ногу...

То би било прво запишавање у мојој 25-годишној уличарској каријери. Прво запишавање појачала. На ранац ми се један џукац попишао још давне 1991. године, у Дортмунду.

Свирам ја тако, свирам, али слабо иде. Увек се бре ја на крају некако извучем (говорим о заради), али овога пута стварно нисам видео светлу будућност... Два сата је већ прошло. Почео сам у 19:30, значи било је већ 21:30, а пара врло мало. Још је и понедељак и нећу моћи да гуслам још дуго...

Данас смо купили ћеркици прве ципелице, јер почиње да учи да хода, па ја тако свирам и, пошто је већ извесно да од добре зараде нема ништа, барем се надам да зарадим за њих, за те ципелице. То сам поставио као некакав циљ. Срамота ме да се враћам кући "к'о усран голуб", како је говорио мој ћале (не знам одакле му тај израз), па сам решио да свирам док год има људи, па шта буде. Има последњи да одем са улице...

Међутим, кренуло! Још како је кренуло!
Стари фазон: мало људи, али убацују. Битна је атмосфера, а не гужва. Онако је више "цоол" (да не кажем "куље") када неко свира на измаку дана. Нема много пролазника, али је мирније, тише, људи ме још издалека и виде и чују итд. Па тако више људи и убацује.

Сећам се када сам први пут свирао у Немачкој, фебруара 1990, чудом сам се чудио што неки типови крену да свирају тек када се продавнице позатварају. Добро, јесте то и због полиције, али је сигурно и због боље зараде, али ја то тада нисам знао. Но, фору сам убрзо и сам открио. Оно, свираш, свираш, сати се уситне, све мање и мање људи на улици, а зарада не опада...