Zašto je Kipar prva destinacija svakog turskog predsednika?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, potrebno je vratiti se na početak. A počelo je kiparskom nezvisnošću od britanske vlasti 1960. godine.

Kolonija...

Kao i veći deo Balkana i Male Azije, Kipar je tokom srednjeg veka potpao pod tursku vlast. Međutim, kako je moć Osmanskog carstva opadala tokom 19 veka, dogovorom između Britanije i Turske na Berlinkom kongresu 1878. godine, odlučeno je da Britanija okupira ostrvo, u zamenu za pomoć i podršku Carigradu, u tursko-ruskom ratu. Pred početak Prvog svetskog rata, ostrvo službeno postaje britanska kolonija. U tom periodu, veliko broj Turaka napušta ostrvo a kiparskim Grcima, koji su ponovo postali većina na ostrvu, nije se previše svidela stigma “najveće britanske kolonije u Evropi”. Tako se između dva rata javlja pokret “Enios” (“Ujedinjenje”) čiji je cilj bilo oslobađanje od kolonijalne vlasti i ujedinjenje sa Grčkom. Formira se i EOAK, grupa koji je ovu borbu za vodila oružjem.

Nakon Drugog svetskog rata i jačanjem pitanja dekolonizacije sveta, pokret Enios dobija na značaju. Međutim, šteta je već bila učinjena. Naime, kao i u svim drugim kolonijama širom sveta, Britanci sprovode politiku “zavadi pa vladaj”: Turskoj manjini daju sve privilegije kako bi izazvali zavist kod Grka, a Turcima prete da će privilegije nestati ako oni (Englezi) odu. Ovim je uveliko posejano seme razdora ali i budućeg građanskog rata i invazije Kipra.

Britanci konačno popuštaju 1960. godne i Kipar postaje nezavisna država. No, Kipar dobija nezavisnost uz teške uslove. Turci, koji su činili 18 odsto stanovništva dobijaju: 30 odsto mesta u državnoj administraciji, 40 odsto poslova u policiji i imaju pravo Veta na sve državne odluke. Uz to, Britanija je zadržala svoje dve vojne baze na ostrvu: Akrotiri i Dekelija.

Nezavisna država...

Novi predsednik Kipra, Makarios vodio je nesvrstanu politiku, zbog čega je izazvao podozrenje SAD i Britanije jer je time slabilo poziciju NATO saveza u Grčkoj. Vođa Turaka, Mustafa Kučuk, bio je potpredsednik države, koji je često blokirao sve Makariosove odluke, po nekima ohrabren bivšom kolonijalnom silom. Ubrzo počinju i prvi politički sukobi koji su rezultirali građanskim ratom 1964. godine, u kojem je potpuni poraz Turaka (ponovo) sprečila Britanija. UN snage za razdvajanje su poslate na Kipar, ali i pored pomirljive politike predsednika Makariosa, dobar deo Grka sada vidi ujedinjenje sa Grčkom jedinim spasom od nevolja. Međutim, Makarios je koliko-toliko uspeo da ubedi kiparske Grke u boljitak nezavisnosti.

Međutim, tokom 1967. godine, vojna hunta preuzima vlast u Grčkoj. Njoj, kao ni Zapadu, ne odgovora nesvrstana politika Kipra. Uz to, SAD već neko vreme traže od kiparskih vlasti da im ustupe baze na severu zemlje. Kako im to nije pošlo za rukom, SAD nagovaraju huntu da izvede vojni udar. Makarios gubi vlast, a novoformirani EOAK preuzima vlast. Time je i poslednja prepreka za ujedinjenje sa Grčkom nestala.

Invazija...

Turska je 1974. godine odlučila da se umeša, s namerom da vrati stanje kakvo je bilo pre državnog udara. Ali se ova "altruistička" namere pretvorila u trajnu okupaciju 37 odsto teritorije Kipra. Štaviše, odluku da se zaustavi invazija Kipra, blokiro je Veto Sjedinjenih Država u SB UN, što je Turcima dalo odrešene ruke. Na prostorima koje su osvajali Grci su proterivani, pa je oko 200.000 Grka postalo izbeglice na vlastitoj zemlji. Neefikasan odgovor vojne hunte u Atini doveo je do njenog pada, ali i pada njenih pristalica na Kipru. Uostalom, Turska je geografski bila bliža Kipru, tako da pomoć hunte nije mogla da stigne na vreme. Rat je završen, ali ostrvo ostaje podeljeno na turski i grčki deo, a tako je i danas. Turski deo proglašava nezavisnost 1983. godine, a novu "državu" jedino priznaje Turska.

Izolovanost...

Invazije Republike Turske nije donelo boljitak kiparskim Turcima, kojem su se svakako nadali. Neizvesna situacija i nejasan status više je doprineo izolovanosti turskog stanovništva nego njegovoj inkluzivnosti. Svi dosadašnji pokušaji usmereni ka ujedinjenju zemlje bili su neuspešni. Poslednji veliki pokušaj bio je pred ulazak zemlje u EU, 2004. godine. Kako referendum o ujedinjenu nije uspeo, samo južni Grčki deo Kipra ulazi u Uniju. Inače, na referendumu je pozitivno glasao veliki broj kiparskih Turaka, umornih od godina izolacije, ali je protiv bio veliki procenat Grka. Tako je nastao paradoks ulaska samo južnog dela zemlja u EU, iako se severni zvanično vodi kao deo Kiparske Republike.

Izolovanost turskog Kipra, kojem je nametnut embargo u svakom pogledu – političkom, ekonomskom, trgovinskom, saobraćajnom, vojnom, sprotskom, kulturnom i dr. - svakako je najvažniji razlog zašto Turska, a naročito njeni predsednici, moraju da vode računa o turskim stanovnicima Kipra. Jer su upravo oni (Turci), intervencijom, doveli svoj narod u ovako tešku situaciju. Naravno, ne možemo Tursku smatrati jedinom odgovornom za situaciju na Kipru, na koju su uticali mnogi faktori pre nje, ali invazija se ipak čini kao najdrastičniji potez koji je Turska mogla da učini. Kao članica NATO pakta, kojem pripada i Grčka, svakako su postojali i dugi mehanizmi kojim je mogla da utiče na rešenje situacije na Kipru. Uz to, imala je i podršku Sjedinjenih Država, koja očigledno nije posustajala ni tokom sprovođenja ilegalne invazije. Kiparski Turci bi svako preživeli, kao što su preživeli sve ove godine, uglavnom uz pomoć stare kolonijalne sile koji bi se pojavila u poslednjem trenutku.

"Mi ne možemo da zaboravimo na Kipar"

Danas, Republika Severni Kipar uveliko zavisi od Turske države, bez koje praktično ne bi opstala. Sve svoje spoljne poslove mora završavati preko nje. Uostalom, kakav je to turski predsednik koji ne radi ništa dok veliki broj njegovog naroda živi u političkom, ekonomskom i svakom drugom “getu”. S te strane, uloga Turske i njenih predsednika je jasna. Kako od ove godine predsednički izbori u Turskoj po prvi put zavise od narodne volje, retorika oko Kipra će samo još više dobiti na značaju, kako izborni proces bude dolazio i odlazio. Uostalom, možda je to najbolje objasnio Tajip Redžep Erdgan prilikom nedavne posete Kipru: "Mi ne možemo da zaboravimo na Kipar".

Što se tiče severnog Kipra, izolacija polako popušta poslednjih godina, a ova samoproglašena republika sve više počinje samostalno da deluje, iako je to još uvek daleko od ranga samostalnih država.