ZLI TUĐMANOV PLAN: Zaplašite i oterajte sve Srbe, a mi ćemo im TOBOŽE jamčiti građanska prava!
Ovako je Franjo Tuđman davao instrukcije svojim generalima pred zločinačku operaciju "Oluja".
"Hrvatska će i ove godine, pompeznije nego ikad, proslaviti teške zločine nad Srbima iz Hrvatske, dok će Srbi oplakivati postradale i sudbinu izbeglih", piše u svom autorskom tekstu Ljuban Karan za Standard.rs.
"Hrvatska je činila ogromne diplomatske napore da u defile uključi što veći broj zemalja, posebno najjačih zemalja NATO, i tako obezbedi definitivnu verifikaciju zakonitosti i ispravnosti zločinačke vojne operacije.
Ipak, ne ide im sve po planu i kroz medije se vidi nervoza koja im remeti sljavljeničku atmosferu jer, kako u svet prodire prava istina o „Oluji“, sve je više onih koji se stide svoje uloge u njenoj realizaciji.
PET DANA PAKLA
„Oluja“ je harala pet dana – od 4. do 9. avgusta 1995. godine. Bila je to dobro isplanirana vojna operacija etničkog čišćenja, sa svim propratnim zločinima, sračunatim da izazovu strah i paniku i tako pokrenu reke srpskih izbeglica sa krajnjim ciljem da se nikad ne vrate na svoja vekovna ognjišta. Hrvatska vlast već dvadeset godina „Oluju“ lažno prikazuje kao briljantnu i genijalnu vojno-policijsku operaciju, ali to su samo prazne reči. Svi relevantni podaci i dokumenti i na srpskoj i na hrvatskoj strani jasno govore da je u pitanju ratni zločin i najveće etničko čišćenje na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata.
TUĐMAN SVESNO LAGAO
Transkripti sa sastanka tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana sa vojnim vrhom Hrvatske vojske na Brionima (31. jula 1995. godine) jasno pokazuju da su teški zločini i etničko čišćenje planirani i naređeni, pa stoga ova vojna operacija ne može biti nikakav podvig, nego običan zločin nad civilnim stanovništvom. Na ovom sastanku sam Tuđman daje instrukcije svojim generalima kako da se izazove strah i panika kod srpskog stanovništva sa ciljem proterivanja u Srbiju, iako će im hrvatska vlast, kako je rekao, „tobože jamčiti građanska prava“.
Nad onim civilima koji nisu bili izloženi direktnoj artiljerijskoj vatri i koji su poverovali u hrvatske tobožnje garancije o bezbednosti i ljudskim pravima izvršeni su svirepi zločini, što je pokrenulo i onaj deo stanovništva koji se kolebao da li da napušta domove i imovinu. Tek ubistva, paljevine, pljačke i neljudsko postupanje prema civilima obezbedili su da se zločinačka operacija etničkog čišćenja uspešno i do kraja realizuje.
Vojska RS Krajine se tako zvala, ali teško da je to i bila. Pre bi se moglo reći da se pretežno radilo o naoružanom seoskom stanovništvu, loše naoružanom, još gore obučenom, koje je u vidu nekakve stajaće vojske branilo svoja sela i svoju teritoriju, plašeći se za goli život. Starosna struktura onih koji su imali oružje je bila katastrovalna a komandni kadar na nižem taktičkom nivou uglavnom priučen i potpuno neuvežban u smislu vođenja širih operacija i frontalnih sukoba.
Ovakvu „vojsku“ Hrvati su napali najmanje sedam puta jačim snagama. U napadu je učestvovalo 150.000 vojnika Hrvatske vojske i 25.000 vojnika Armije BiH, što je ukupno 175.000 vojnika prema 27.000 vojnika Vojske RSK. Sem toga, Hrvati su bili moderno opremljeni i naoružani, dobro obučeni od stranih instruktora i dobro utrenirani za konkretnu akciju, uz sveobuhvatnu logističku, propagandnu i ko zna kakvu još pomoć SAD i NATO.
VREME RAZOTKRIVANjE ZLOČINA
Teške zločine u operaciji „Oluja“ počinile su do zuba naoružane vojne formacije Hrvatske vojske, uz svesrdnu pomoć takozvane „međunarodne zajednice“. Falange Franje Tuđmana iznenada i žestoko su napale srpsko stanovništvo u zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija kada je bespotrebno i svirepo ubijeno najmanje 2.650 srpskih civila a trajno etnički počišćeno oko 340.000 Srba. Tom prilikom su, kako je sam Haški tribunal rekao, pa porekao, izvršeni teški zločini u vidu ubistava, nečovečnih dela, okrutnog postupanja, deportacije, pljačke i razaranja. Sramno je da za ove zločine niko nije odgovarao, ali mi Srbi nikada nećemo zaboraviti ko ih je počinio i nikada nećemo prestati insistirati da zločinci odgovaraju i da se zločini osude.
Niko nikada nije Hrvatsku pozvao na odgovornost zbog tako drastičnog kršenja međunarodnog prava iako su zone pod kontrolom UN neprikosnovene. Zločinačka akcija je na Zapadu prećutno odobrena a negde i javno podržana. Štaviše, razotkriven je umišljaj međunarodne zajednice koja je Srbe razoružavala i definitivno spremala za političko rešenje problema a istovremeno je tajno naoružavala, obučavala i huškala Hrvate da se odluče za vojno rešenje „srpskog pitanja u Hrvatskoj“.
TAJNA OPERACIJA SPREČAVANjA POVRATKA
Politika hrvatske vlade po pitanju povratka prognanih Srba je neiskrena i dvolična već dvadeset godina u kontinuitetu, bez obzira ko je na vlasti. Suština te politike može da se svede na jednu reč koju je izgovorio Franjo Tuđman u „Brijunskim transkriptima“, reč „tobože“
Već dve decenije potencijalni povratnici se zastrašuju dobro smišljenim naučnim metodama. Najčešća metoda su privođenja i saslušanja državnih organa Hrvatske, pritvaranja i pokretanja istraga. I to ne hapse Srbe pri prvom, pa ni drugom dolasku u Hrvatsku, nego najčešće kod trećeg prelaska granice. Tako se anulira osećaj sigurnosti koji Srbi mogu steći ako jednom uđu u Hrvatsku i ne budu uhapšeni.
Prema onima koji se ipak vrate na svoja imanja primenjuje se neka vrsta uznemiravanja, pretnji, premlaćivanja pa i ubistva.
DA LI JE POVRATAK IPAK MOGUĆ?
Hrvati su se ipak preračunali i greše ako misle da je vreme učinilo svoje i da se proterani Srbi neće vratiti. Greše ako misle da će tajnim operacijama uspeti da spreče povratak Srba u svoje kuće, stanove i na svoja imanja, i da će tako verifikovati rezultate etničkog čišćenja.Za sada se međunarodna zajednica sa njima solidarisala, ali zločini počinjeni u „Oluji“ ne zastarevaju i nekada će doći na dnevni red.
Od 1.800.000 Srba u Hrvatskoj, po popisu iz 1931. godine, ostalo ih je samo 186.000, po popisu iz 2011. godine, oko 10 odsto, sa tendencijom daljeg smanjenja. Samo za 80 godina u Hrvatskoj je eliminisano 90 odsto Srba, koji su pobijeni, proterani, pokršteni ili na drugi način asimilovani.
Od 1.800.000 Srba u Hrvatskoj, po popisu iz 1931. godine, ostalo ih je samo 186.000, po popisu iz 2011. godine, oko 10 odsto, sa tendencijom daljeg smanjenja. Samo za 80 godina u Hrvatskoj je eliminisano 90 odsto Srba, koji su pobijeni, proterani, pokršteni ili na drugi način asimilovani.
