Značaj istorijske posete albanskog premijera Srbiji
BEOGRAD - Najavljena poseta albanskog premijera Edija Rame Srbiji, prva te vrste posle 1946. godine, imaće svakako istorijski značaj za odnose dve zemlje, ali vrlo lako se može pretvoriti i u novi podsticaj za daljom stabilizacijom odnosa na Zapadnom Balkanu.
Srbi i Albanci su dve najbrojnije etničke grupe na Zapadnom Balkanu. Njihove odnose opterećuju kako istorijsko nasleđe tako i brojna nerešena pitanja. Pitanje Kosovo i Metohija je, bez sumnje, najspornije od svih. U isto vreme, bolji odnosi između Srbije i Albanije bi u velikoj meri doprineli stabilnosti Jugoistočne Evrope i evropskoj perspektivi celokupnog regiona.
Profesor Fakulteta politickih nauka Predrag Simić ocenjuje da je dolazak albanskog premijera "značajan događaj i prvi neposredni rezultat" konferencije o zapadnom Balkanu, ali i napora Evropske unije, pre svega, Nemačke da se ovaj "prostor stabilizuje". "Mislim da je to važan korak u normalizaciji odnosa i dobra vest za obe države, ali i za region i Evropu", navodi Simić za Tanjug.
Za spoljnopolitičkog analitičara Vatroslava Vekarića poseta Edi Rame Beogradu ima istorijski značaj s obzirom na niz problema koji su decenijama opterećivali odnose. On je u izjavi za Tanjug naznačio da su "odnosi Srbije i Albanije bili godinama opterećeni nizom problema, tako da se za ovu posetu može reći da ima istorijski značaj".
Naime, pošto je Srbija postala kneževina, čuveni ministar unutrašnjih poslava Srbije, Ilija Garašanin, napisao je za kneza Aleksandra Karađorđevića 1844. godine Načertanije, tajni „program spoljašne i nacionalne politike Srbije“, što je bila praksa među ondašnjim državama u Evropi i svetu. Prema Načertaniju, Srbija je trebalo da radi na oslobađanju Srba i povratak okolnih srpskih oblasti, uključujući tu Kosovo i Metohiju, ali i oblast Severne Albanije (koje su se tada još uvek nalazile u sastavu Osmanskog carstva) jer na njih polaže „sveto pravo istoričesko“, utemeljeno na Dušanovom carstvu iz 14. veka.
U sprovođenju ove politike, Ilija Garašanin je računao na saradnju sa katoličkim Albancima. Cilj je bio da se politički neutrališe islamsko jezgro Albanaca, s jedne strane, a s druge, da se pridobije prijateljstvo katoličkih Albanaca. Alabanci islamske vere, još uvek su bili lojalni građani i branioci Otomanskog carstva koji su takvom pozicijom uživali ogromne benificije u Carstvu.
Tokom 19. veka, srpski i albanski nacionalistički pokreti sudarali su se oko teritorija koje je svaka strana smatrala sastavnim delom svoje države, otvarajući tako brojna pitanja od kojih su neka i danas otvorena.
Vekarić nastavlja s ocenom da je dolazak Rame "veoma pozitivna činjenica" koja ukazuje da je u toku relaksacija odnosa na čitavom Balkanu, posebno u njegovom zapadnom delu. "To je nešto što svakako treba pozdraviti, to je proces koji se razvija i koji vodi ka lakšem integrisanju zemalja u EU" , navodi Vekarić i ukazuje na "dobro poznati stav EU da ne može da prihvati u članstvo države koje imaju zaostale konflikte".
Spoljnopolitički analitičar Dragan Ðukanović kaže za Tanjug će ova poseta svakako biti neka vrsta novog podsticaja za sređivanje prilika u našem regionu, imajući pritom u vidu jako složene odnose između Srbije i Albanije od polovine 20. veka na ovamo.
Tokom Drugog svetskog rata, Jugoslavija i Albanija su bile okupirane od strane fašističkih sila. Komunistički pokreti otpora razvijaju se u obe zemlja a između njih postoji bliska saradnja. Oba pokreta su nakon rata preuzela vlast i odnosi se kreću uzlaznom putanjom. Između tadašnje FNR Jugoslavije i NR Albanije potpisani su Ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći, jula 1946. u Tirani i Ugovor o usklađivanju privrednih planova, novembra 1946. godine u Beogradu. Međutim, posle posete Envera Hodže Moskvi jula 1947. godine, počela se primećivati kriza u albansko-jugoslovenskim odnosima. Iako KP Albanije nije bila članica Informbiroa, nakon rezolucije Informbiroa 1948. godine, dolazi do prekida odnosa sa jugoslovenskim komunistima, jer Enver Hodža ostaje veran Staljinu.
Analitičari smatraju da će glavne teme dvojice premijera biti unapređenje bilateralne saradnje, posebno kad je u pitanju ekonomska oblast, dok pitanje južne srpske pokrajine "neće dominirati u razgovorima". Simić smatra da će to biti samo jedna među temama "koje će biti ostavljene po strani", zbog toga što su, kako kaže, odnosi tu još uvek zaoštreni, ali i zato što su prioritet "manje kontroverzne" teme, poput ekonomskih odnosa.
I Ðukanović smatra da će bilateralna saradnja svakako biti na prvom mestu, zatim jačanje kapaciteta ekonomske saradnje gde, kako navodi, Srbija može da ostvari značajan suficit. Vekarić pak ocenjuje da je, uprkos tome što će bilateralni odnosi i ekonomska saradnja biti najvažnije teme susreta Rame i Vučića, moguće da bude reči i o "problematici manjina", kao i briselskom dijalogu između Beograda i Prištine.
"Verovatno da će tema biti dijalog Beograda i Prištine. Tu se očekuje da Albanija, sa svoje strane, povlači samo one poteze koji taj proces olakšavaju, a ne otežavaju", ukazao je Vekarić i ocenjuje da u vezi sa ovim pitanjem očekuje "konstruktivne" razgovore.
Upravo su na Kosovu i Metohiji tenzije između dva naroda dostigle vrhunac, oružanim ustankom jednog dela kosovskih Albanaca od 1998. do 1999. godine i potonjom agresijom NATO saveza na SR Jugoslaviju 1999. godine. Oba događaja su imala na ogromnu podršku Republike Albanije.
Posle razornih devedesetih godina prošlog veka zemlje regiona uspele su da u izvesnoj meri ožive međusobnu političku i ekonomsku saradnju. Mada postoji volja za napredovanjem na putu evropskih integracija, napredak u odnosima Srbije i Albanije doživljava stalne prekide. Odnose između dva naroda u velikoj meri narušavaju istorijsko nasleđe i uzajamne predrasude.
Obe zemlje sada se suočavaju sa krizama koje bi mogle znatno usporiti njihovo pridruženje Evropskoj uniji. Trenutne razmere saradnje između Srbije i Albanije nedovoljne su kada se uzme u obzir da je punopravno članstvo u EU njihov zajednički cilj.
