Значај историјске посете албанског премијера Србији
БЕОГРАД - Најављена посета албанског премијера Едија Раме Србији, прва те врсте после 1946. године, имаће свакако историјски значај за односе две земље, али врло лако се може претворити и у нови подстицај за даљом стабилизацијом односа на Западном Балкану.
Срби и Албанци су две најбројније етничке групе на Западном Балкану. Њихове односе оптерећују како историјско наслеђе тако и бројна нерешена питања. Питање Косово и Метохија је, без сумње, најспорније од свих. У исто време, бољи односи између Србије и Албаније би у великој мери допринели стабилности Југоисточне Европе и европској перспективи целокупног региона.
Професор Факултета политицких наука Предраг Симић оцењује да је долазак албанског премијера "значајан догађај и први непосредни резултат" конференције о западном Балкану, али и напора Европске уније, пре свега, Немачке да се овај "простор стабилизује". "Мислим да је то важан корак у нормализацији односа и добра вест за обе државе, али и за регион и Европу", наводи Симић за Танјуг.
За спољнополитичког аналитичара Ватрослава Векарића посета Еди Раме Београду има историјски значај с обзиром на низ проблема који су деценијама оптерећивали односе. Он је у изјави за Танјуг назначио да су "односи Србије и Албаније били годинама оптерећени низом проблема, тако да се за ову посету може рећи да има историјски значај".
Наиме, пошто је Србија постала кнежевина, чувени министар унутрашњих послава Србије, Илија Гарашанин, написао је за кнеза Александра Карађорђевића 1844. године Начертаније, тајни „програм спољашне и националне политике Србије“, што је била пракса међу ондашњим државама у Европи и свету. Према Начертанију, Србија је требало да ради на ослобађању Срба и повратак околних српских области, укључујући ту Косово и Метохију, али и област Северне Албаније (које су се тада још увек налазиле у саставу Османског царства) јер на њих полаже „свето право историческо“, утемељено на Душановом царству из 14. века.
У спровођењу ове политике, Илија Гарашанин је рачунао на сарадњу са католичким Албанцима. Циљ је био да се политички неутралише исламско језгро Албанаца, с једне стране, а с друге, да се придобије пријатељство католичких Албанаца. Алабанци исламске вере, још увек су били лојални грађани и браниоци Отоманског царства који су таквом позицијом уживали огромне бенифиције у Царству.
Током 19. века, српски и албански националистички покрети сударали су се око територија које је свака страна сматрала саставним делом своје државе, отварајући тако бројна питања од којих су нека и данас отворена.
Векарић наставља с оценом да је долазак Раме "веома позитивна чињеница" која указује да је у току релаксација односа на читавом Балкану, посебно у његовом западном делу. "То је нешто што свакако треба поздравити, то је процес који се развија и који води ка лакшем интегрисању земаља у ЕУ" , наводи Векарић и указује на "добро познати став ЕУ да не може да прихвати у чланство државе које имају заостале конфликте".
Спољнополитички аналитичар Драган Ђукановић каже за Танјуг ће ова посета свакако бити нека врста новог подстицаја за сређивање прилика у нашем региону, имајући притом у виду јако сложене односе између Србије и Албаније од половине 20. века на овамо.
Током Другог светског рата, Југославија и Албанија су биле окупиране од стране фашистичких сила. Комунистички покрети отпора развијају се у обе земља а између њих постоји блиска сарадња. Оба покрета су након рата преузела власт и односи се крећу узлазном путањом. Између тадашње ФНР Југославије и НР Албаније потписани су Уговор о пријатељству и узајамној помоћи, јула 1946. у Тирани и Уговор о усклађивању привредних планова, новембра 1946. године у Београду. Међутим, после посете Енвера Хоџе Москви јула 1947. године, почела се примећивати криза у албанско-југословенским односима. Иако КП Албаније није била чланица Информбироа, након резолуције Информбироа 1948. године, долази до прекида односа са југословенским комунистима, јер Енвер Хоџа остаје веран Стаљину.
Аналитичари сматрају да ће главне теме двојице премијера бити унапређење билатералне сарадње, посебно кад је у питању економска област, док питање јужне српске покрајине "неће доминирати у разговорима". Симић сматра да ће то бити само једна међу темама "које ће бити остављене по страни", због тога што су, како каже, односи ту још увек заоштрени, али и зато што су приоритет "мање контроверзне" теме, попут економских односа.
И Ђукановић сматра да ће билатерална сарадња свакако бити на првом месту, затим јачање капацитета економске сарадње где, како наводи, Србија може да оствари значајан суфицит. Векарић пак оцењује да је, упркос томе што ће билатерални односи и економска сарадња бити најважније теме сусрета Раме и Вучића, могуће да буде речи и о "проблематици мањина", као и бриселском дијалогу између Београда и Приштине.
"Вероватно да ће тема бити дијалог Београда и Приштине. Ту се очекује да Албанија, са своје стране, повлачи само оне потезе који тај процес олакшавају, а не отежавају", указао је Векарић и оцењује да у вези са овим питањем очекује "конструктивне" разговоре.
Управо су на Косову и Метохији тензије између два народа достигле врхунац, оружаним устанком једног дела косовских Албанаца од 1998. до 1999. године и потоњом агресијом НАТО савеза на СР Југославију 1999. године. Оба догађаја су имала на огромну подршку Републике Албаније.
После разорних деведесетих година прошлог века земље региона успеле су да у извесној мери оживе међусобну политичку и економску сарадњу. Мада постоји воља за напредовањем на путу европских интеграција, напредак у односима Србије и Албаније доживљава сталне прекиде. Односе између два народа у великој мери нарушавају историјско наслеђе и узајамне предрасуде.
Обе земље сада се суочавају са кризама које би могле знатно успорити њихово придружење Европској унији. Тренутне размере сарадње између Србије и Албаније недовољне су када се узме у обзир да је пуноправно чланство у ЕУ њихов заједнички циљ.
