Njegoševa "Noć skuplja vijeka"
"Zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti..."
Crnogorski vladika, pesnik i mislilac Petar Petrović Njegoš obreo se vrlo mlad u svetu monaha, bačen u mantiju i prinuđen da vlada divljim plemenom. Međutim, reklo bi se da nikad nije prihvatio te okove i da je pod monaškom rizom kucalo budno i vatreno srce, željno putenog i raskošnog doživljaja života. Svedočenja kažu da je Vladiki čak zapala za oko pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja, te da je tada kazao:
- Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori.
Mlada krv na skakanje goni, a stara u hlad!
U Njegošu su se sukobile dve prirode i večno ostale u zavadi, a od varnica koje su bacale pri sudarima nastajala su njegova dela. Jedno treba izdvojiti i o njemu posebno progovoriti. U pitanju je pesma „Noć skuplja vijeka“, nastala 1845. godine, a prvi put objavljena u časopisu „Bosanska vila“ 1913. godine.
Kako je tema ove pesme, reklo bi se, erotski susret mladića i devojke pod šatorom, priređivači su, jer su mislili da je sramota da Vladika na tu temu progovara u prvom licu, svako „ja“ zamenili sa „on“ i dopisali naslov „Paris i Helena“, kako bi što više udaljili samog Njegoša od te naizgled neprimerene tematike.
Neprolazna lepota Dorijana Greja i večite reči Oskara Vajlda!
Međutim, ova pesma je mnogo više od erotskog susreta! U njoj se peva o lepoti, besmrtnosti i o dodiru sa božanskom stranom. Njegoš, inspirisan Platonovom filosofijom, kako tumači kažu, govori o susretu smrtnika sa božanstvom i o jednom jedinom poljupcu koji se među njima dogodio.
Prema Platonu, svako u sebi nosi klicu božanskog koja se budi pred velikom Lepotom. Ta lepota je za Njegoša „divna vila“ koja se pojavi u kasnoj prolećnoj noći, dok su čula mladića koji sedi na ćilimu pred šatorom izoštrena i dok mu „pretčuvstvije“ najavljuje njen dolazak. Da je u pitanju boginja, sugeriše podnaslov pesme, napisan na francuskom:
„La douceur de l’haleine de cette déesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse.“
PEKIĆ O ČOVEKU: "Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo"!
(Slast daha te boginje nadmašio je sve mirise srećne Arabije.)
Vreme za mladića tada staje, a otpočinje stanje blisko ekstazi. U prostoru u književnosti poznatom kaolocus amoenus sve se kreće: kapljice vode, slavuj, mušice se jate, pupoljak se rasprsne i ptice uzleću iz trave i sva ta kretanja imaju erotski prizvuk. Eros je i ovde spajanje muškog i ženskog principa, povratak onom, prema mitologiji, osnovnom čovekovom stanju, stanju androgenosti.
„Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti ‒
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!“
Umetnost s*ksa je umetnost kontrolisanja gubljenja kontrole
Veoma sličan doživljaj susreta sa ženom predočiće Laza Kostić u svojoj pesmi „Santa Maria della Salute“:
„Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude…“
Njegova vladavina je vanvremenska! 7 citata o APSURDU!
Dakle, trenutak susreta je toliko vredan da zasenjuje i božanstva! Međutim, Njegoš odlazi korak dalje i prenosi scene iz susreta pod šatorom. Upravo te scene bile su za priređivače neprimerena mesta:
„Pod zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj/…/
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići ‒
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa krugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na nji dube slatkom mamom;
crna kosa na valove niz rajske se igra grudi…
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!“
Da li je ovo najlepša srpska ljubavna pesma?
I sam autor je, kako govori Ivo Andrić, jednom na molbu ađutanta da prepiše ovu pesmu, kazao:
- A kako bi to izgledalo: vladika, pa piše pjesmu o ljubavi? Ne dam!
Njen vrhunac predstavlja stih:
„Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!“
KAFKIN INTIMNI ZAPIS: Uhodim je da je ne bih sreo!
Njime se i najavljuje skorašnji kraj, rastanak dvoje ljubavnika koji su te noći pod šatorom podelili jedan poljubac, a kojim je ljubavnik makar na kratko dosegao one predele koji su smrtniku zabranjeni, predele u kojima ne postoji kraj, u kojima vreme ne teče i u kojima je jedna jedina noć vrednija od stoleća. Kada mesečine nestane i dan se približi, iščezne i „divotnica mlada“. Time se okonča i magija, mogućnost putovanja u bolji svet i stvarnosti se vraća trošnost i prolaznost.
„Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
Tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!“
U TEBI SU DVA VUKA: Čitanje 10 sekundi, mudrost - zauvek
Mnogi su tumači govorili o ovoj pesmi. Neki su u njoj uočavali Njegoševa lična iskustva, neki unosili svoje poglede na svet. Šta je istina i ko je u pravu – neće se saznati. Jedno je sigurno: savremeni čitalac pred ovom pesmom ostaje zapanjen.
