Његошева "Ноћ скупља вијека"

Црногорски владика, песник и мислилац Петар Петровић Његош обрео се врло млад у свету монаха, бачен у мантију и принуђен да влада дивљим племеном. Међутим, рекло би се да никад није прихватио те окове и да је под монашком ризом куцало будно и ватрено срце, жељно путеног и раскошног доживљаја живота. Сведочења кажу да је Владики чак запала за око песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, те да је тада казао:

- Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.

Млада крв на скакање гони, а стара у хлад!

У Његошу су се сукобиле две природе и вечно остале у завади, а од варница које су бацале при сударима настајала су његова дела. Једно треба издвојити и о њему посебно проговорити. У питању је песма „Ноћ скупља вијека“, настала 1845. године, а први пут објављена у часопису „Босанска вила“ 1913. године.

Како је тема ове песме, рекло би се, еротски сусрет младића и девојке под шатором, приређивачи су, јер су мислили да је срамота да Владика на ту тему проговара у првом лицу, свако „ја“ заменили са „он“ и дописали наслов „Парис и Хелена“, како би што више удаљили самог Његоша од те наизглед непримерене тематике.

Непролазна лепота Доријана Греја и вечите речи Оскара Вајлда!

Међутим, ова песма је много више од еротског сусрета! У њој се пева о лепоти, бесмртности и о додиру са божанском страном. Његош, инспирисан Платоновом философијом, како тумачи кажу, говори о сусрету смртника са божанством и о једном једином пољупцу који се међу њима догодио.

Према Платону, свако у себи носи клицу божанског која се буди пред великом Лепотом. Та лепота је за Његоша „дивна вила“ која се појави у касној пролећној ноћи, док су чула младића који седи на ћилиму пред шатором изоштрена и док му „претчувствије“ најављује њен долазак. Да је у питању богиња, сугерише поднаслов песме, написан на француском:

„Ла доуцеур де л’халеине де cette déesse

surpassait тоус лес парфумс де л’Арабие хеуреусе.“

ПЕКИЋ О ЧОВЕКУ: "Ствар није у томе да постанемо нешто друго, него да откријемо – шта смо"!

(Сласт даха те богиње надмашио је све мирисе срећне Арабије.)

Време за младића тада стаје, а отпочиње стање блиско екстази. У простору у књижевности познатом каолоцус амоенус све се креће: капљице воде, славуј, мушице се јате, пупољак се распрсне и птице узлећу из траве и сва та кретања имају еротски призвук. Ерос је и овде спајање мушког и женског принципа, повратак оном, према митологији, основном човековом стању, стању андрогености.

„Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети ‒

завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!“

Уметност с*кса је уметност контролисања губљења контроле

Веома сличан доживљај сусрета са женом предочиће Лаза Костић у својој песми „Санта Мариа della Салуте“:

„Све ће се жеље ту да пробуде,

душине жице све да прогуде,

задивићемо светске колуте,

богове силне, камоли људе…“

Његова владавина је ванвременска! 7 цитата о АПСУРДУ!

Дакле, тренутак сусрета је толико вредан да засењује и божанства! Међутим, Његош одлази корак даље и преноси сцене из сусрета под шатором. Управо те сцене биле су за приређиваче непримерена места:

„Под зракама красне луне, при свјећици запаљеној

пламена се споји душа ка душици раскаљеној/…/

Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи ‒

од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!

Сњежана јој прса кругла, а стрецају светим пламом,

дв’је слонове јабучице на њи дубе слатком мамом;

црна коса на валове низ рајске се игра груди…

О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!“

Да ли је ово најлепша српска љубавна песма?

И сам аутор је, како говори Иво Андрић, једном на молбу ађутанта да препише ову песму, казао:

- А како би то изгледало: владика, па пише пјесму о љубави? Не дам!

Њен врхунац представља стих:

„Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!“

КАФКИН ИНТИМНИ ЗАПИС: Уходим је да је не бих срео!

Њиме се и најављује скорашњи крај, растанак двоје љубавника који су те ноћи под шатором поделили један пољубац, а којим је љубавник макар на кратко досегао оне пределе који су смртнику забрањени, пределе у којима не постоји крај, у којима време не тече и у којима је једна једина ноћ вреднија од столећа. Када месечине нестане и дан се приближи, ишчезне и „дивотница млада“. Тиме се оконча и магија, могућност путовања у бољи свет и стварности се враћа трошност и пролазност.

„Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,

Тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!“

У ТЕБИ СУ ДВА ВУКА: Читање 10 секунди, мудрост - заувек

Многи су тумачи говорили о овој песми. Неки су у њој уочавали Његошева лична искуства, неки уносили своје погледе на свет. Шта је истина и ко је у праву – неће се сазнати. Једно је сигурно: савремени читалац пред овом песмом остаје запањен.