Тајни записи краљице Наталије Обреновић - Срце, које је сувише пропатило, не уме никад да буде срећно
У овом тексту изнета је мање познату књижевна страну краљице Наталије Обреновић, која је кроз своје филозофске афоризме и есеје изразила дубље погледе на живот, љубав, стрпљење, срећу и патњу, осликавајући сопствени мото и судбину.
Пре прогонства из Србије, краљица Наталија Обреновић је писала интересантне књижевне огледе, углавном есеје, приповести и афоризме.
Није писала класичне афоризме, смешне интригантне жаоке који су се у српској афористици уврежили нарочито последњих неколико деценија, него филозофске.
Широј српској јавности, ти њени књижевни огледи су, нажалост, мало доступни и познати.
У једној таквој филозофској афористичкој мисли, краљица Наталија изражава основни мото свог живљења, а у тој мисли је садржана и Наталијина каснија судбина:
Жена је као слеп човек: она иде напред, макар и пала на том путу.
Пре удаје за краља Милана Обреновића (тада још владајућег кнеза), изузетно образована, а духовита Наталија Обреновић девојачког презимена Кешко, волела је да пише.
По удаји, њен списатељски дар још више цвета, а записи су јој тада још били ведри… Временом, мотив за писање опширнијих књижевних жанрова и израза убедљиво најважније српске снаје постепено прелази у афористичко искрење.
Наталија, као кнегиња Обреновић, почиње да пише те кратке одјеке своје племените душе, већ добрано растрзане животним неправдама које су јој се све више множиле.
Ти њени афоризми са филозофским смислом често су суморни, али садрже и наду.
У наставку текста је део афористичког опуса краљице Наталије, искључиво према њеним записима, чији оригинали се чувају у архивима у Француској.
У Србији, штампани су само једном, али је и тај омањи тираж од доласка династије Карађорђевић на српски трон из књижара и читаоница избачен.
Преносимо их по тематским целинама, баш онако како их је сама Наталија Обреновић исписивала, као афористичка огледалца своје душе.
О ЖИВОТУ
- Колико суза може да сакрије један осмејак.
- Под хладноћом и презривим изгледом често се скривају бол и туга измучена срца.
- Искрена реч, изушћена кад треба, може да нам уштеди живот пун туге.
- Један тренутак апатије може да учини залишним цео живот пун енергије.
- Кад се човек излечи од једне илузије, то му вреди толико колико десет година живота.
- Ала је бедан поносит човек, кад увиди своје слабости! Мислио је да је Бог, а овамо ни принети му није.
- У дну је свачије душе осећање савршенства. Само је питање: да ли је то успомена или будућност?
- Не верујте злу које вам се прича. Само оно што је добро не измишља се.
- Ко сувише пати, постаје себичан.
- Ако човек после патње не постане бољи, постаће гори.
- Радити без размишљања то је као и умрети без исповести.
- Не треба сањати, јер нас то удаљава од стварности, којој се ипак морамо да вратимо.
- У друштву су потребне две ствари: весела нарав и лепо лице… ако се може.
- Нада на виђење ублажава растанак.
- У пријатељству, ако се не напредује, удара се натраг.
- Немаран је родитељ као она лептирица, што спржи себи крила на пламену.
- Удаљеност највише поетише, а смрт још више.
- У животу не може се бити без стрпљења: оно је потребно паметнима, е да би умерили своје одушевљење, а и другима, е да би сносити могли ништавост своју.
- Биће пута напраситост није ништа друго до прекипела и сувише брза искреност.
- Само из претеране љубави гледамо кроз прсте манама наших ближњих, и ако их добро на њима не примећујемо.
- Сама оданост није довољна; треба је умети и доказати.
О ЖЕНИ
- Жена је као сенка: ако идете за њом, она бежи од вас, а ако бежите од ње, она иде за вама.
- Жена ће свакад волети само оног човека, који уме да влада њоме.
- Кад жена воли кога, она не уме да мисли ни на шта друго до само на своју љубав, и на оно што се односи на љубав.
- Страсна жена учиниће нешто велико само зарад неке велике замисли или да се коме допадне. Замислите, колико би њена дела сјајна била, ако би се ујединило и једно и друго!
- Страсна жена спречава, уздржава, успорава своју судбину; али на крај краја судбина је одвлачи за собом.
- Радљивост је у неких жена истински живац живота.
- Ред је у девојке благо које никакав мираз не може заменити.
О СРЕЋИ
- За оне, који су сувише несрећни били, срећа је варљива шимера, у коју не треба веровати.
- Срце, које је сувише пропатило, не уме никад да буде срећно.
- Срећа је младости оно што је сунце цвету.
- Веселост је младости оно што је мирис цвету.
- Несрећна је девојка као цвет без сунца.
- Девојка је анђео; постарајте се, да као жена не постане ђаво!
- Независност није свакад то што и срећа.
О ЉУБАВИ
- "Ја те волим; ти ме волиш; ми се волимо", – то треба да је водиља свету.
- Љубав је патња која се обожава.
- Љубав према отаџбини, љубав према огњишту, љубав према свему оном што је добро само је донде довољна, докле је сама љубав још далеко. Чим се она јави, онда све друго одлети, а она сама остаје као господарка земљишта.
- "Љубав је обмана, љубав је илузија". – Тако се то каже, ама нико у то не верује, већ сваки тражи, очекује и жели ту обману, ту илузију.
- Љубав према Богу, љубав сама и дужност сама једина су истинска добра, која нас везују за овај живот, те да сувише не очајавамо.
О ДОБРОЧИНСТВУ
- За богаташе је једино извињење ако чине добро.
- Највећа је срећа за праведника кад поклони своје срце Богу, а своју кесу сиротињи.
- Ко воли сиротињу, тај отвара себи врата ка рају.
- Није доста уделити, већ треба и умети уделити.
- Несрећан је сваки онај, који не зна, како је срећан онај што дели.
- Имати само за се није ништа; али имати и за другога, то је нешто и управо све!
О ВОЈСЦИ
- Погинути за нешто лепо и живети за нешто добро то је сан сваког ваљаног војника.
- Војник гине за своју отаџбину као што гине мати за своје дете.
- Свакој је земљи војска оно што су анђели код престола Божијега.
- Диван је мој српски народ!
У јавности мало познатим књижевним огледима краљице Наталије, занимљив је и њен први есејистички запис, са њеног првог детаљнијег упознавања Србије, у пролеће 1875. године, после венчања са кнезом, потоњим краљем Миланом.
Њих двоје, ишли су на свадбено пропутовање диљем Кнежевине Србије. А, кад је Србија од кнежевине постала краљевина, народ који је Наталију дотле већ прилично добро упознао као српску кнегињу, као прву српску краљицу после Косовског боја, посвуда ју је дочекивао још одушевљеније!
Краљица Наталија о томе пише:
- Гете вели: круна је блистава слика која брзо ишчезава. Но, ја себи велим: круна је пут којим се може у пакао или у Рај стићи. Куда ћеш, то изабери сам. Али, када бришеш сузу несрећнику, и завијаш рану рањеноме, благосиљаће те сав сиромашни простодушни народ а тај благослов води у Рај. Ја ћу бити мати народа, да би заслужила тај благослов. А диван је мој српски народ!
