Шарл Бодлер о женама - Сваки део греје исто, из сваког мелем тече; она чак није ни тип чисте лепоте...

Године 1863. Шарл Бодлер објављује есеј "Сликар модерног живота" у наставцима у листу "Фигаро". 

Претеча и утемељивач модернизма у овом есеју, међу првима, говори о модерности. 

Мода, елегантан живот и дендизам – то су неки од елемената модернизма које француски песник издваја.  

У "Сликару модерног живота" Бодлер посебно место даје женама којима изриче велику похвалу. 

Посебно похвално говори о шминкању и украшавању које даме користе како би истакле своју лепоту, а диже глас против поборника "чисте, природне лепоте". 

У наставку је одломак "Жена" из есеја "Сликар модерног живота".

Жена није намењена задовољењу мужјака

"Биће које је, за већину мушкараца, најживљи извор, па чак, рецимо то на срамоту филозофских сласти, и један од најтрајнијих ужитака; биће према ком или ради ког стреми сваки труд мушког; то ужасно и неприступачно биће попут Бога (с том разликом што се бесконачно не саопштава јер би заслепило и уништило коначно, при чему је биће о ком говоримо можда неразумљиво само зато што нема шта да саопшти), биће у ком је Жозеф де Местр видео лепу животињу чија љупкост увесељава и олакшава озбиљну игру политике; биће ради ког се богатства стичу и траће; ради кога, али посебно помоћу кога уметници стварају своје најистанчаније драгуље; из ког проистичу најраздражљивија задовољства и најплоднији болови, жена, речју, за уметника уопште, па ни за господнина Г, није тек женка намењена задовољавању мужјака". 

Жена је општи склад

"Она је пре свега божанство, звезда која заповеда свим наумима мушког мозга; у њој се огледају све лепоте природе збране у једном једином бићу; она је предмет најватренијег обожавања и радозналости које слика живота може пружити посматрачу. Својеврсни идол, можда скученог ума, али који задивљује, очарава, о чијем погледу овисе судбине и воље. Она није, понављам, животиња чији удови, правилно састављени, представљају савршен пример хармоније; она чак није ни тип чисте лепоте, о каквом снева кипар у својим најстрожим медитацијама; то не би ни изблиза било довољно да се објасни тајанствена и сложена женска чар. Овде нам не могу помоћи Винкелман и Рафаел; а сигуран сам да би господин Г, упркос распону своје интелигенције (буди речено без увреде), радо пропустио комад античког статуарија, ако би то значило да ће изгубити прилику да густира портрет Рејнолдса или Лоренса. Све што жену краси, чиме она истиче своју лепоту, део је ње саме; а уметнике који су се нарочито посветили проучавању овог загонетног бића опчињава читав тај мундус мулиебрис, готово колико и жена сама. Жена је несумњиво светло, поглед, обећање среће, понекад и реч; али она је пре свега општи склад, не само у свом држању и покретима својих удова већ и у муслину, гази, широким и голицавим облацима сукна у које се умотава, који су атрибути и пиједестал њеног божанства; у металу и камењу које јој обавија руке и врат, својим искрама распирујући пламен њеног погледа, или које нежно ћућоре на њеним ушима. Има ли песника који би се дрзнуо да, сликајући задовољство изазвано појавом лепоте, одвоји жену од њеног руха? Који мушкарац на улици, у позоришту, у шуми, није на најбезазленији начин уживао у зналачки сачињеној тоалети, и понео са собом слику нераздвојну од даме којој припада, саздавши тако од жене и њене одоре нераздвојну целину? Овде би, налазим, било умесно вратити се извесним питањима везаним за моду и украшавање, које сам само окрзнуо почетком ове студије, и одбранити уметност тоалете од приглупог клеветања од стране извесних, веома сумњивих љубитеља природе."

Жена у Бодлеровој песми

Песма Шарла Бодлера "Она сва" приказује комплексну лепоту жене кроз синестезијске слике, наглашавајући спој сензуалности и духовности, што чини ову песму примером Бодлеровог поетског сензибилитета и његовог карактеристичног приказа естетике. 

Песник користи персонификацију Демона како би представио унутрашњи сукоб у вези с разумевањем љубави и привлачности. 

Песма приказује љубав као хармоничан и несагледив спој чула, као и мистичан доживљај где се сва чула преплићу у једно.