DŽIBONI ZA SRBIJA DANAS: „Familija“ je retka i u svetskim okvirima! (FOTO) (VIDEO)

Ljubav Zlatana Stipišića Džibonija i beogradske publike dobiće još jednu potvrdu u Sava centru. Tačnije – tri potvrde. Prvobitno zakazana dva koncerta, 11. i 12. novembra, ispostavilo se, nisu bila dovoljna, pa je dodat i treći datum – 15. novembar. Tih večeri Džiboni će promovisati svoj deo atipičnog albuma „Familija“, snimljenog zajedno s Oliverom Dragojevićem, ali i podsetiti na brojne stare, nezaobilazne hitove – „Činim pravu stvar“, „Tempera“, „Libar“, „Mirakul“... 

- Odlična je. Razume se od Rio de Žaneira do Moskve. 

- Redak i za globus. Nisam video da su, recimo, Springstin i Stivi Vonder radili zajedno album.

- Zimi se družimo dosta. Nismo ni on ni ja skijaši, pa ostanemo u Dalmaciji koja bude „tuširana“ kišama. Nismo znali da li će to biti album, singl... Nije postojala ideja, strategija, nego – 'ajmo da nama bude dobro. Iz toga se dogodilo da je svima dobro. 

- Volim da mi guzica vidi put (smeh), da budem iskren do kraja. Ako možemo da snimimo bubanj u Parizu, nije mi problem da nađem milion razloga da ga snimimo u Parizu, iako i nema neki pametan razlog (smeh). Ima dobrih studija i na Balkanu. Slovenci imaju bolje nego što su u Londonu. Mnogo mojih prijatelja i kolega ovde po Beogradu imaju odlične studije. Nego, dobro je da se malo makneš od kuće. Niko ti ne odvlači pažnju. Staviš telefon na „mute“, da te niko ne gnjavi, i sa tom distancom od, ne znam, 1.000 kilometara, možda i sebe dovedeš u stanje da si više fokusiran nego da radiš kod kuće. 

- Zadovoljan sam rezultatom, ali i načinom kako smo do njega dolazili. Producent Nikša Bratoš i ja smo putovali u Los Anđeles da snimimo Miroslava Tadića, akustičnu gitaru. Za tri dana nismo snimili ništa (smeh), i niko se ne žali. Na kraju, kad smo mu objasnili kako, on je to snimio i poslao mejlom. Volim i taj proces, kako se dolazi do albuma. Uživaš u putovanju, ne samo u cilju. 

- Bio sam pod jakim utiskom prethodnih koncerata u toj dvorani. Ima nešto stvarno dobro u njoj. Ni prevelika, ni premala. Još uvek dovoljno intimna da možeš sve da gledaš u oči, i da svi vide tvoje vrline i mane. Nisam imao dilemu da li da idem u neki drugi prostor. 

- Arena ti je, međutim, kao da moraš da osedlaš tiranosaurusa (smeh). Trebaš da uposliš najmanje 450  ljudi tamo... Ovi dižu lajt, oni imaju 39 nekih motora da podignu lajt, ovi su neki zaštitari kojih treba da bude 150. To je kao neka industrija. Najbolje ti je da ništa ne znaš – onda dođeš na stejdž i pokušaš da napraviš od toga neku lepotu. Ja sam, nažalost, „kontrol frik“, pa onda sve vreme sve znam. 

- Jesi video? To je bio moj scenario...

- Da, ali nikad ne manipulišem imenima svojih prijatelja – da ne bi ispalo da smo to radili iz komercijalnih razloga i da su mi oni prodavali karte. Oni su tu da malo meni dignu prosek i da se publika obraduje. Nikad ne idem sa svojim ljudima u reklamu. Voleo bih, isto tako, kad mene neko zove da mu budem gost, da to ne reklamira. Da budem tu zbog publike, a ne da budem „magnet“. Znalo je to malo i da me naljuti. Zovu me i kažu „Hajde otpevaj sa mnom jednu pesmu“. Znači, ne otpevam ni jednu, već, praktično, pola, jer je duet, a stave mi ime na reklamu i na transparente. Ljudi, posle, odu razočarani. Ovo što ja radim nije uobičajeno, možda nije ni pametno, ali je jako pošteno. Pamet i poštenje ne idu zajedno. 

- Sa mnogima i nisam (smeh). 

- Ako imam nekog u pravoj uspomeni u svojoj karijeri, onda je to on. Bio je toliko veliki, a ja sam bio tako marginalan. Bajaga je uvek bio dobrodušan, pažljivo sasluša šta imaš da kažeš. Sećam se, imali smo (kao „Osmi putnik“, prim. M.Ć.) album „Glasno, glasnije“ koji je prodat u 25.000 primeraka, a Bajaga je „Sa druge strane jastuka“ prodao u 400.000 primeraka. I sad – kompletan bend „Bajaga i instruktori“ dolazi kod nas u „Studio 5“ da vide kako nam ide?! Ja to nisam nikad doživeo, osim od njega i od Milana Mladenovića. On je bio, za to vreme, hajde da kažem, alternativan. Nisam uopšte mislio da će imati fokus za nešto tako arhaično kao što je hard rok. Sa takvom je pažnjom preslušavao naše demo snimke i davao prijateljske, dobrodušne savete. 

- Prvi album prodali smo u samo 14.000 primeraka, a ako se sećaš, u Jugoslaviji su svi ispod 100.000 bili anonimusi. 

- Beogradski novi talas je spašen s Jugotonom. Zagreb je imao kompletnu imfrastrukturu za novi talas, a Srbija za hard rok. 

- Nisam znao za to. Mislio sam da prave čuda i ovde i tamo. Ljudi, generalno, vole ono što nemaju. One u Nišvilu ne zanima kantri bend iz „pete ruke“, koji će da dođe iz Moldavije. Imaš sjajnu dimljenu vešalicu – šta će ti prosečna da ti je uvoze? Voliš svoje, normalno, ali, intrigantno ti je ono što nemaš kod kuće. 

- Napravio sam i muziku i tekst ali, koliko se sećam, Viktorija nije bila tekstom zadovoljna. Dala ga je Bori „na remont“. Remontni zavod „Bora“ (smeh). Tako da je on od toga napravio hit. 

- Ima jedna stvar koju vi u metropolama ne znate, za razliku od nas koji se nismo rađali u metropolama. Ja kao mladi adolescent koji obožava rok muziku kupim „Džuboks“ i vidim da, recimo, neki jako popularan izvođač radi, na primer, koncert na beogradskom Sajmu“, u sarajevskoj Zetri i zagrebačkom Domu sportova. Gledam scenu na tim koncertima – ludilo, 80 ljudi na bini... Onda dođu u Split, budu dva fara od Stojadina na mestu lajta, i njih pet na stejdžu. Mi, normalno, najsrećniji što su oni kod nas došli, ali to nije ono što je bilo u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu. Ja sam rekao – svuda idem kao da je kraj sveta. Ljudi u Hrvatskoj su me takvog upoznali. Svi, na primer, u Bjelovaru rade koncert sa ta „dva fara od Stojadina“, a ja radim kao da su došli „Dire Straits” 1985. Koncert u Nišu je, recimo, bio kao u „Royal Alberet Hall“-u. 

- Da ti odam jednu tajnu – onaj ko sad živi na Divčibarama, kraj Valjeva, doći će da studira u Beograd. Devedeset odsto njih ostaće da žive ovde. Sa kojim će uspomenama da dođu? Gledali su neki bend koji je, umesto tri sata, imao koncert od 45 minuta, jer ih je tretirao kao provinciju, i imaće bendove koje će da pamte kao najpoštenije moguće. Ja bih voleo da me ubrajaju u te druge. Sečam se tog nastupa u Subotici. Ljudi su govorili „Ovo ovako nikad nije bilo“. 

Kako pamtite Beograd osamdesetih? 

-Bio sam čovek od 18 godina, vođen testosteronom. Nisam bio nešto mentalno jako razvijen (smeh). Pamtim ono što osamnaestogodišnjaci pamte. Sećam se situacije kad nisam imao gde da spavam, pa su frendovi iz „Pilota“ ugostili mene i mog bubnjara. Molio sam ga da ne kopa bez pitanja ljudima po frizideru. Da nas „Piloti“ ne izbace napolje (smeh). 

- Najviše, međutim, pamtim redakciju lista „Rock“. Bila je to nulta tačka od koje sve kreće. Tamo su bili neki normalni, pametni, pismeni ljudi – Pera Janjatović, Peca Popović. Mi smo bili mali hard-rok bend. Oni su imali druge interese, njjima je u mislima bio Leonard Koen, ali su toliko tolerantni bili prema nama... Dopuštali su nam, recimo, da tamo ostavljamo torbe, kofere, garderobu. Kad smo bili umorni, dozvolili su nam i da spavamo u redakciji. Aleksandar Žikić, recimo, nije podonosio hevi metal, ali je toliko ljubazan bio prema nama. Valjda su ljudi imali sažaljenje. Plaćali su nam kafe... Redakcija „Rocka“ je bila hipi komuna za nas. 

Kakav danas imate odnos prema pesmi „Tajna vještina“ koju publika obožava, a, recimo, u „Kombank Areni“ ste je izveli posle mnogo godina prvi put? 

-Problem je što za nju nema nekad mesta. Apsurd je sledeći – ja nisam na sve teritorije u regiji ulazio u istom trenutku. Slovenci me znaju od albuma „Judi, zviri i beštimje“, Srbi me znaju od „Mirakula“. U Bosni – kako u kom delu. Tamo je najšarenije. U Makedoniji me znaju od trenutka kad sam počeo da sviram sa Vlatkom Stefanovskim, a u Hrvatskoj - oduvek. Kod kuće mogu da napravim repertoar gde su, recimo, četiri pesme sa „Mirakula“, četiri sa ovog, četiri sa onog albuma, jer oni znaju sve. Ne mogu svaki put svima da ugađam, neku pesmu moraš da žrtvuješ, tako da je to pravi razlog. 

Priču potkrepljujete i adekvatnim primerima sa svetske scene?

„Stonsi“ su najveći bend svih vremena. Dođeš na koncert i – oni sviraju jednu pesmu sa novog albuma. Po čemu se koncert razlikuje od prošloga? Po toj jednoj pesmi koja traje tri minuta. Ja njima skidam kapu ali...  Glupo je da govorim o Stonsima, ali ja to pričam kao fan, a ne kao kolega koji se*e. Premalo su novi – pričam o repertoaru, ne o stejdžu. Bilo je albuma - recimo, „Bridges to Babylon“ koji nema pet zvezdica iz neke svemirske nepravde. Voleo sam ga, preslušavao. Ima bar pet pesama koje „drže vodu“ u bilo kom kontekstu, a oni ih nisu svirali. Dođeš, sa druge strane, na U2 – sviraju sa novog albuma devet pesama! A onda starih – još devet, a starih ima odličnih najmanje 39! Čekaj, proputovali smo pola Evrope da cujemo pesme uz koje smo odrasli, a ono, pola ih nema... Ono je jedna strana medalje, a ovo druga. I onda razmišljam sa kojih koncerata sam odlazio najzadovoljniji. „Queen“ je, recimo, svirao sve staro što je bilo nezaobilazno, i sa novog albuma tri do četiri pesme koje mogu po kvalitetu da stoje rame uz rame sa njima. Izabrao sam da je to, možda, najpametniji koncept, ali, prijatelju dragi, ti ovde sa mnom radiš intervju dok ti se žena porađa. Trči u porodilište, odnesi ženi cveće i poljubi sina. A za Stonse i U2 cemo lako (smeh).