ЏИБОНИ ЗА СРБИЈА ДАНАС: „Фамилија“ је ретка и у светским оквирима! (ФОТО) (ВИДЕО)

Љубав Златана Стипишића Џибонија и београдске публике добиће још једну потврду у Сава центру. Тачније – три потврде. Првобитно заказана два концерта, 11. и 12. новембра, испоставило се, нису била довољна, па је додат и трећи датум – 15. новембар. Тих вечери Џибони ће промовисати свој део атипичног албума „Фамилија“, снимљеног заједно с Оливером Драгојевићем, али и подсетити на бројне старе, незаобилазне хитове – „Чиним праву ствар“, „Темпера“, „Либар“, „Миракул“... 

- Одлична је. Разуме се од Рио де Жанеира до Москве. 

- Редак и за глобус. Нисам видео да су, рецимо, Спрингстин и Стиви Вондер радили заједно албум.

- Зими се дружимо доста. Нисмо ни он ни ја скијаши, па останемо у Далмацији која буде „туширана“ кишама. Нисмо знали да ли ће то бити албум, сингл... Није постојала идеја, стратегија, него – 'ајмо да нама буде добро. Из тога се догодило да је свима добро. 

- Волим да ми гузица види пут (смех), да будем искрен до краја. Ако можемо да снимимо бубањ у Паризу, није ми проблем да нађем милион разлога да га снимимо у Паризу, иако и нема неки паметан разлог (смех). Има добрих студија и на Балкану. Словенци имају боље него што су у Лондону. Много мојих пријатеља и колега овде по Београду имају одличне студије. Него, добро је да се мало макнеш од куће. Нико ти не одвлачи пажњу. Ставиш телефон на „муте“, да те нико не гњави, и са том дистанцом од, не знам, 1.000 километара, можда и себе доведеш у стање да си више фокусиран него да радиш код куће. 

- Задовољан сам резултатом, али и начином како смо до њега долазили. Продуцент Никша Братош и ја смо путовали у Лос Анђелес да снимимо Мирослава Тадића, акустичну гитару. За три дана нисмо снимили ништа (смех), и нико се не жали. На крају, кад смо му објаснили како, он је то снимио и послао мејлом. Волим и тај процес, како се долази до албума. Уживаш у путовању, не само у циљу. 

- Био сам под јаким утиском претходних концерата у тој дворани. Има нешто стварно добро у њој. Ни превелика, ни премала. Још увек довољно интимна да можеш све да гледаш у очи, и да сви виде твоје врлине и мане. Нисам имао дилему да ли да идем у неки други простор. 

- Арена ти је, међутим, као да мораш да оседлаш тираносауруса (смех). Требаш да упослиш најмање 450  људи тамо... Ови дижу лајт, они имају 39 неких мотора да подигну лајт, ови су неки заштитари којих треба да буде 150. То је као нека индустрија. Најбоље ти је да ништа не знаш – онда дођеш на стејџ и покушаш да направиш од тога неку лепоту. Ја сам, нажалост, „контрол фрик“, па онда све време све знам. 

- Јеси видео? То је био мој сценарио...

- Да, али никад не манипулишем именима својих пријатеља – да не би испало да смо то радили из комерцијалних разлога и да су ми они продавали карте. Они су ту да мало мени дигну просек и да се публика обрадује. Никад не идем са својим људима у рекламу. Волео бих, исто тако, кад мене неко зове да му будем гост, да то не рекламира. Да будем ту због публике, а не да будем „магнет“. Знало је то мало и да ме наљути. Зову ме и кажу „Хајде отпевај са мном једну песму“. Значи, не отпевам ни једну, већ, практично, пола, јер је дует, а ставе ми име на рекламу и на транспаренте. Људи, после, оду разочарани. Ово што ја радим није уобичајено, можда није ни паметно, али је јако поштено. Памет и поштење не иду заједно. 

- Са многима и нисам (смех). 

- Ако имам неког у правој успомени у својој каријери, онда је то он. Био је толико велики, а ја сам био тако маргиналан. Бајага је увек био добродушан, пажљиво саслуша шта имаш да кажеш. Сећам се, имали смо (као „Осми путник“, прим. М.Ћ.) албум „Гласно, гласније“ који је продат у 25.000 примерака, а Бајага је „Са друге стране јастука“ продао у 400.000 примерака. И сад – комплетан бенд „Бајага и инструктори“ долази код нас у „Студио 5“ да виде како нам иде?! Ја то нисам никад доживео, осим од њега и од Милана Младеновића. Он је био, за то време, хајде да кажем, алтернативан. Нисам уопште мислио да ће имати фокус за нешто тако архаично као што је хард рок. Са таквом је пажњом преслушавао наше демо снимке и давао пријатељске, добродушне савете. 

- Први албум продали смо у само 14.000 примерака, а ако се сећаш, у Југославији су сви испод 100.000 били анонимуси. 

- Београдски нови талас је спашен с Југотоном. Загреб је имао комплетну имфраструктуру за нови талас, а Србија за хард рок. 

- Нисам знао за то. Мислио сам да праве чуда и овде и тамо. Људи, генерално, воле оно што немају. Оне у Нишвилу не занима кантри бенд из „пете руке“, који ће да дође из Молдавије. Имаш сјајну димљену вешалицу – шта ће ти просечна да ти је увозе? Волиш своје, нормално, али, интригантно ти је оно што немаш код куће. 

- Направио сам и музику и текст али, колико се сећам, Викторија није била текстом задовољна. Дала га је Бори „на ремонт“. Ремонтни завод „Бора“ (смех). Тако да је он од тога направио хит. 

- Има једна ствар коју ви у метрополама не знате, за разлику од нас који се нисмо рађали у метрополама. Ја као млади адолесцент који обожава рок музику купим „Џубокс“ и видим да, рецимо, неки јако популаран извођач ради, на пример, концерт на београдском Сајму“, у сарајевској Зетри и загребачком Дому спортова. Гледам сцену на тим концертима – лудило, 80 људи на бини... Онда дођу у Сплит, буду два фара од Стојадина на месту лајта, и њих пет на стејџу. Ми, нормално, најсрећнији што су они код нас дошли, али то није оно што је било у Сарајеву, Загребу, Београду. Ја сам рекао – свуда идем као да је крај света. Људи у Хрватској су ме таквог упознали. Сви, на пример, у Бјеловару раде концерт са та „два фара од Стојадина“, а ја радим као да су дошли „Дире Страитс” 1985. Концерт у Нишу је, рецимо, био као u „Royal Алберет Hall“-u. 

- Да ти одам једну тајну – онај ко сад живи на Дивчибарама, крај Ваљева, доћи ће да студира у Београд. Деведесет одсто њих остаће да живе овде. Са којим ће успоменама да дођу? Гледали су неки бенд који је, уместо три сата, имао концерт од 45 минута, јер их је третирао као провинцију, и имаће бендове које ће да памте као најпоштеније могуће. Ја бих волео да ме убрајају у те друге. Сечам се тог наступа у Суботици. Људи су говорили „Ово овако никад није било“. 

Како памтите Београд осамдесетих? 

-Био сам човек од 18 година, вођен тестостероном. Нисам био нешто ментално јако развијен (смех). Памтим оно што осамнаестогодишњаци памте. Сећам се ситуације кад нисам имао где да спавам, па су френдови из „Пилота“ угостили мене и мог бубњара. Молио сам га да не копа без питања људима по фризидеру. Да нас „Пилоти“ не избаце напоље (смех). 

- Највише, међутим, памтим редакцију листа „Роцк“. Била је то нулта тачка од које све креће. Тамо су били неки нормални, паметни, писмени људи – Пера Јањатовић, Пеца Поповић. Ми смо били мали хард-рок бенд. Они су имали друге интересе, њјима је у мислима био Леонард Коен, али су толико толерантни били према нама... Допуштали су нам, рецимо, да тамо остављамо торбе, кофере, гардеробу. Кад смо били уморни, дозволили су нам и да спавамо у редакцији. Александар Жикић, рецимо, није подоносио хеви метал, али је толико љубазан био према нама. Ваљда су људи имали сажаљење. Плаћали су нам кафе... Редакција „Роцка“ је била хипи комуна за нас. 

Какав данас имате однос према песми „Тајна вјештина“ коју публика обожава, а, рецимо, у „Комбанк Арени“ сте је извели после много година први пут? 

-Проблем је што за њу нема некад места. Апсурд је следећи – ја нисам на све територије у регији улазио у истом тренутку. Словенци ме знају од албума „Јуди, звири и бештимје“, Срби ме знају од „Миракула“. У Босни – како у ком делу. Тамо је најшареније. У Македонији ме знају од тренутка кад сам почео да свирам са Влатком Стефановским, а у Хрватској - одувек. Код куће могу да направим репертоар где су, рецимо, четири песме са „Миракула“, четири са овог, четири са оног албума, јер они знају све. Не могу сваки пут свима да угађам, неку песму мораш да жртвујеш, тако да је то прави разлог. 

Причу поткрепљујете и адекватним примерима са светске сцене?

„Стонси“ су највећи бенд свих времена. Дођеш на концерт и – они свирају једну песму са новог албума. По чему се концерт разликује од прошлога? По тој једној песми која траје три минута. Ја њима скидам капу али...  Глупо је да говорим о Стонсима, али ја то причам као фан, а не као колега који се*е. Премало су нови – причам о репертоару, не о стејџу. Било је албума - рецимо, „Бридгес то Babylon“ који нема пет звездица из неке свемирске неправде. Волео сам га, преслушавао. Има бар пет песама које „држе воду“ у било ком контексту, а они их нису свирали. Дођеш, са друге стране, на У2 – свирају са новог албума девет песама! А онда старих – још девет, а старих има одличних најмање 39! Чекај, пропутовали смо пола Европе да цујемо песме уз које смо одрасли, а оно, пола их нема... Оно је једна страна медаље, а ово друга. И онда размишљам са којих концерата сам одлазио најзадовољнији. „Queen“ је, рецимо, свирао све старо што је било незаобилазно, и са новог албума три до четири песме које могу по квалитету да стоје раме уз раме са њима. Изабрао сам да је то, можда, најпаметнији концепт, али, пријатељу драги, ти овде са мном радиш интервју док ти се жена порађа. Трчи у породилиште, однеси жени цвеће и пољуби сина. А за Стонсе и У2 цемо лако (смех).