SASVIM LIČNO: Bosonoga Planeta džez iza sedam mora - i tišina za koju ne treba moliti!
Izveštaj sa nedavno završenog 32. Beogradskog džez festivala.
– Cifra 32 je za poštovanje, a da nije bilo prekida danas bismo slavili 46 godina postojanja džez smotre. Gotovo sve svetske zvezde smo gledali. Od Majlsa Dejvisa na prvom kada su tradicionalisti bili besni i vikali da njegova muzika nije džez, preko Fredija Habarda koji je svirao do pola šest ujutru jer smo mu doveli jednu plavušu znajući da se "loži" na blondinke. Svirali smo čak i pod svetlom sveća kada je 1973. nestala struja, a vi uživajte u muzici koja je kvalitetna, bez obzira na to kako je žanrovski odredimo – rekao je dugogodišnji urednik emisije "Sav taj džez" Raša Petrović u Velikoj sali Doma omladine (DOB) na otvaranju 32. Beogradskog džez festivala (BDŽF).
I zaista je u pravu. Mnogo toga je bilo što mi se nije svidelo i što mi se nije slušalo. Ali, ni za jedan koncert ne mogu da kažem da nije bio kvalitetan. Zato ću pisati samo o onome što me je lično dotaklo. Ostatak "Planete džez", kako je glasio ovogodišnji slogan, neću dirati - ne mora čovek u svaki kutak "sveta" da zaviri. Preskočiću i Džeka Didžoneta (takav "fri" nastup se ili voli ili ne - a ja obožavam kad pršti po instrumentima kao treće večeri) i Dejva Holanda (zaista ga smatram jednim od najvećih prijatelja Srbije, sve i da ne zna za tu činjenicu - i neka nastavi da nas pohodi, makar slušali samo "studijske" albume uživo). Hronologija koncerata nije bitna, samo lična emocija...
Za tišinu nije potrebna molba – neko delima pokaže da je neophodna
- Tišina, molim vas. Koncert je zaista tih. I tu limenku piva vas molim da otvorite ovde, ne unutra, da ne smeta…
Da ne znam šta se zbiva iza zatvorenih vrata "Amerikane", ove reči programskog menadžera BDŽF-a Dragana Ambrozića izgovorene treće večeri pred prvi "ponoćni" koncert bi me sigurno iznervirale i zapitao bih se na kom nivou snobizma li je ovaj koncert na koji sam zakasnio da čujem prvu numeru. Pogotovo što se sve odigrava upravo u "Amerikani", gde su na programu bili ponoćni koncerti koji upravo i imaju posebnu draž jer su klupskiji od ostalih, nimalo uštogljeni.
Međutim, znam – to tiho što ne čujem ispred ulaznih vrata, upravo razbija nekom drugačijom "glasnoćom" ljude u sali. Zato poslušno otvaram limenku u holu i jedva čekam da i ja vidim norveškog pijanistu Torda Gustavsena i njegovu ekipu.
A, "Amerikana" krcata, zna još dosta ljudi kakva poslastica je nastup ljubavnika za klavirom. I tišina je zaista neophodna, verujte na reč jednom metalcu! Jer njegova svirka je jedna dobro osmišljena i dirigovana priča. Zapravo, priča je preuska reč, bolje je – stanje! Stanje treperanja, melanholije, setnosti, nežnosti, sreće, ali i nade koju prizivaju gotovo himnični, kratki i upečatljivi refreni. I sve to tiho i lagano – u "švaler" gasu. Podseća ponekad, ali samo po filmskoj atmosferi, na poljskog kompozitora Krištofa Komedu i zaista bi bilo zanimljivo da i Gustavsen poput njega napiše muziku za neki film.
Tord zna da mu melodija neće pobeći. Dugo, strpljivo i studiozno je gradi, stvarajući melanholičnu atmosferu , a onda je na trenutke dohvata pojačavajući intezitet sviranja da "podeblja" utisak. Čisto da se zvučnici ne ulenje od "tišine".
I ostali muzičari iz Gustavsonovog kvarteta prihvataju njegovu igru. Ili je lagano i osećajno, ili nije nikako! Posebno je upečatljivo kada na vrhuncima kompozicija sviraju unisono Tordov klavir, romantičarski tenor saksofon Tore Brunorga i bas Sigurda Holea kao u numeri "Glow" sa prethodnog albuma "Extended circle" za kuću "ECM". Ili kada "razgovaraju" i u čestim smenama nepogrešivo nastavljaju misao ovog drugoga, poput dijaloga Torda i Holea u setnoj "Right there" sa istog diska. A bubnjar Rune Arnesen je sveprisutan, da svojim metlicama taman koliko treba doprinese čitavoj atmosferi koncerta koja uprkos tome što je do sitnih detalja isplanirana, ne deluje "hladno" skandinavski, isuviše proračnato. Emocije i toplina su ključ njihove spontanosti i improvizacije.
Ljudima koji su Gustavsena sada slušali prvi put, a i onima koji nemaju priliku da ga slušaju često, verovatno je bilo dobro što ga vide u tom sastavu, nego u triju sa novog albuma "What was said" uz pevačicu Simin Tander i bubnjara Jarloma Vespestada (uobičajen u Gustavsenovim postavama). Da se lepo zaokruže utisci sa zapaženog izdanja iz 2014. "Extended circle" i njegove kompletne karijere posle desetogodišnje pauze od poslednjeg dolaska u Beograd. Meni lično ostaje samo žal što nismo čuli obradu norveške narodne pesme "Castle in the sky" (Eg Veit I Himmerik Ei Borg) u kojoj saksofon podražava tamošnje tradicionalno pevanje sa specifičnim trilerom i neodoljivo podseća na neki balkanski narodnjak. Ako je upravo to bila prva pesma koju sam zbog posla propustio, molim vas da mi ne govorite…
Carstvo iza sedam mora Avišaja Koena
- Želeo bih da vam sviram i dalje, ali ima još muzičara koji će vam se večeras predstaviti. Nisam znao da će toliko ljudi doći, morao sam češće da vas posećujem. Zaista ste divni, ovo mi je najdraži nastup u poslednje vreme. Ovde se oseća nešto stvarno posebno – ulagivao se publici u krcatom "Sava centru" izraelski basista Avišaj Koen čijeg je aplauza mogao samo tako da se "reši" i da napusti scenu druge večeri festivala.
A kako joj se ne bi ulagivao kada je ulagivanje bilo obostrano. Videlo se da su posetioci na poseban način doživeli upečatljiv nastup Izraelca i da su zaista uživali.
Koen – standardno dobar. Devet godina je prošlo od poslednjeg nastupa na istoj manifestaciji, kada nije, kao danas, bio superzvezda džeza koja, poput rokerskih, puni koncertne hale, ali i neguje visok umetnički kvalitet. I atmosfera u publici je bila prava rokerska. Nije bilo drmusanja glavom ili šutki, ali se osećala ista energija.
Počeo je nežno i romantično, uproštenim melodijama koje zvucima jevrejske muzičke tradicije prizivaju zaboravljeni miris zagorelog mleka iz gospodskih i domaćinskih domova. Sanjarenje uz "Dreaming", dovoljno tiho da ne probudi bebu koja je spavala u naručju majke koja nije želela da propusti svirku harizmatičnog basiste. I dok je dama u redu ispred mene (izvinjavam se zbog špijunaže) slala nekom poruku: "Dobro je, samo je isuviše sporo za tebe...", Avišaj je odlučio da opusti prste i dozvoli im da nemirno prelaze po žicama kao da želi da bude siguran kako ne postoji ni jedno mesto koje nije dodiruo. Vreme je bilo za uzbudljivu rolekoster pesmu "Amethyst".
- Uuuu, sad postaje baš dobro, počinje da ubrzava – glasio je nastavak prepiske koji je stigao zajedno sa toplim pozdravom za "dobro jutro" bebe koja je briznula u plač. Nekima je ta dečja dreka zasmetala, ali to je ipak klupska, rokerska svirka. Bar neka beba "šenluči" kad već ne može da se vikne konobar i tura pića!
Avišajeva energija došla je do izražaja i u hit numeri "Sedam mora" (Seven seas). Na eksplozivni Koenov solo na basu, istom merom je odgovorio izraelski perkusionista Itamar Doari koji uz pijanistu Omrija Mora čini omiljenu Avišajevu trio postavu, kako je rekao u Beogradu. Ili se i njima ulagivao? A što i ne bi? Odlična su banda. Mor uvek pojačava utisak – da li topline ili siline, svejedno je. A Doari na svojoj ličnoj skalameriji od kahona, činela, zvečki, doboša, tarabuki, lančića i drugih "alata", vešto sitni sve što na krupan kalup izađe kod ostale dvojice.
Osmesi, ples na sceni, šale, rukovanje kao posle dobro odsviranog posla – pokazuju da je i trojac uživao u svirci. Koen je rukama komunicirao sa publikom koja je aplaudirala u njegovom ritmu, a onda se zaleteo u novi juriš.
Kada su prestali sa svirkom publika ih je pozdravila na nogama, upornim ovacijama, a muzičari nisu mogli da ne odsviraju i bis, da Koen predstavi još jedan svoj talenat. Zapevao je nežno baladu Net King Kola "Nature boy".
- Bio jednom jedan dečak, veoma čudan, začaran – lagano je izgovarao Izraelac.
Za kraj je ostavio latino blok – taman da najavi kvintet Španca Antonija Serana, koji je spojio svoju usnu harmoniku sa flamenkom kao niko pre njega. On i njegova ekipa su započeli pesmom "Istorija jedne ljubavi" i poveli publiku u romantičnu svirku koja kao da se odigrava na verandi neke užarene hacijende. Koncept koji se tek na trenutke dodiruje sa džezom, ali svakako kvalitetan i lep. Mada, nije me toliko zanimao, čekao sam jedan koncert u "Amerikani"
Za kraj drugog dana, nešto posle ponoći čuli smo i novu uzdanicu nemačke izdavačke kuće "ACT", austrijskog pijanistu Davida Helboka u trio postavi sa ukulele basistom Rafaelom Prušlom i bubnjarem Rejnoldom Šmelcerom. Čuli smo pretežno novi album "Into the mystic". Uzbudljiva avantura sa elementima trilera i fantastike. Tako se može opisati njihova svirka. Helbok je atmosferu napetosti stvarao laganim i dugim uvodima, neretko sa šalom na žicama klavira, a potom je poentirao upečatljivim i pitkim, gotovo rokerskim finišima. Svaka numera ima priču i sliku koju je Helbok objašnjavao u ne baš kratkim uvodnim govorima.
- Postoji drevni mit koji govori kako je Bog stvorio statuu i rekao Duši da uđe u nju, ali je ona odbila da se tako zarobi. Zato je Bog naredio anđelima da sviraju Muziku kako bi je statua osetila i zaigrala. I Duša je ušla u Telo... – glasio je uvod u numeru "Soul", na momente dramatičnu i napetu, a potom delirično blagu i veselu. Dobra svirka i kvalitetna zabava!
Dan bosih nogu
Album "Living being" za "ACT music" iz 2015. dugo mi je stajao na polici. Pardon, u folderu na kompjuteru "Novo". Kada sam čuo da francuski harmonikaš Vensan Perani dolazi na BDŽF rešio sam da ga preslušam. Dobra preporuka za mene bio je i podatak da je svirao sa tamošnjim džezerima koje volim – Anri Teksjeom, Luj Sklavisom, Mišel Portalom… I oduševio sam se na prvo slušanje, shvativši zašto ga toliko hvale! Za mene je od tada Perani prevashodno kompozitor, a album je kompaktna priča sa elektronskim dodacima.
Zato možete da pretpostavite koliko mi je bilo krivo što zbog posla nisam mogao da stignem na koncert. Mogao bih sad da vam pričam da on svira… Ali zapravo ne mogu! Dobio sam samo zlata vredan raport od kolega koji su mi rekli da je svirao u svom stilu – bosonog. I da je bilo dobro! Baš kao i na nastupu italijanskog trubača Đanluke Petrele, za koga kažu da je po stilu elektro Majls Dejvis samo na trombonu. No, biće prilike da ih čujemo ponovo - ipak su to mladi lavovi evropskog džeza.
Šampioni iz senke ovogodišnjeg BDŽF-a su svakako momci iz sastava "Sao Paulo underground" predvođeni američkim kornetistom i kompozitorom Robom Mazurekom. Ako su nas numere Torda Gustavsena odvele u stanje sete, melanholije i optimistične radosti, onda nas je razigrani trojac teleportovao u praljudsko stanje - iz vremena plemenskih zajednica. Ovaj brazilsko-američki sastav na krilima postmodernog džez "ludila", uz svesrdnu pomoć elektronike, priziva zelene pejzaže Amazonije i to na zaista uszbudljiv način oslobođen stega.
Za kraj dubok naklon Mazureka i poruka da on na ovaj način ne tuguje, već slavi život njegovog oca koji je samo tri dana pre nastupa preminuo.
Bubnjar Maurisijo Takara je tu da drži ritam kao u plemenskim ritualima, stvarajući atmosferu delirijuma. A pijanista Giljermo Granada kroz mnoštvo elektronskih filtera stvara mutnu pozadinu, pravu malu "mingusovštinu". Ponekad pišti, ponekad deluje kao robot iz budućnosti, a ponekad i kao električna gitara. Mazurek je tu da prizove melodiju, da je isto tako rasprši u paramparčad, ali i da bude spreman da je istog momenta sastavi ako to zatreba. Majstorski koncept i izvedba!
Da bi se zaokružilo veče "bosonogih", poslednja je nastupila hipi-džez komuna zvana "Horse Orchestra". I oni su nastupili bosi, a njihova predstava je bila pravi mali komični teatar. Za razonodu i opuštanje...
