САСВИМ ЛИЧНО: Босонога Планета џез иза седам мора - и тишина за коју не треба молити!

– Цифра 32 је за поштовање, а да није било прекида данас бисмо славили 46 година постојања џез смотре. Готово све светске звезде смо гледали. Од Мајлса Дејвиса на првом када су традиционалисти били бесни и викали да његова музика није џез, преко Фредија Хабарда који је свирао до пола шест ујутру јер смо му довели једну плавушу знајући да се "ложи" на блондинке. Свирали смо чак и под светлом свећа када је 1973. нестала струја, а ви уживајте у музици која је квалитетна, без обзира на то како је жанровски одредимо – рекао је дугогодишњи уредник емисије "Сав тај џез" Раша Петровић у Великој сали Дома омладине (ДОБ) на отварању 32. Београдског џез фестивала (БЏФ).

И заиста је у праву. Много тога је било што ми се није свидело и што ми се није слушало. Али, ни за један концерт не могу да кажем да није био квалитетан. Зато ћу писати само о ономе што ме је лично дотакло. Остатак "Планете џез", како је гласио овогодишњи слоган, нећу дирати - не мора човек у сваки кутак "света" да завири. Прескочићу и Џека Диџонета (такав "фри" наступ се или воли или не - а ја обожавам кад пршти по инструментима као треће вечери) и Дејва Холанда (заиста га сматрам једним од највећих пријатеља Србије, све и да не зна за ту чињеницу - и нека настави да нас походи, макар слушали само "студијске" албуме уживо). Хронологија концерата није битна, само лична емоција...

За тишину није потребна молба – неко делима покаже да је неопходна

- Тишина, молим вас. Концерт је заиста тих. И ту лименку пива вас молим да отворите овде, не унутра, да не смета…

Да не знам шта се збива иза затворених врата "Американе", ове речи програмског менаџера БЏФ-а Драгана Амброзића изговорене треће вечери пред први "поноћни" концерт би ме сигурно изнервирале и запитао бих се на ком нивоу снобизма ли је овај концерт на који сам закаснио да чујем прву нумеру. Поготово што се све одиграва управо у "Американи", где су на програму били поноћни концерти који управо и имају посебну драж јер су клупскији од осталих, нимало уштогљени.

Међутим, знам – то тихо што не чујем испред улазних врата, управо разбија неком другачијом "гласноћом" људе у сали. Зато послушно отварам лименку у холу и једва чекам да и ја видим норвешког пијанисту Торда Густавсена и његову екипу.

А, "Американа" крцата, зна још доста људи каква посластица је наступ љубавника за клавиром. И тишина је заиста неопходна, верујте на реч једном металцу! Јер његова свирка је једна добро осмишљена и диригована прича. Заправо, прича је преуска реч, боље је – стање! Стање треперања, меланхолије, сетности, нежности, среће, али и наде коју призивају готово химнични, кратки и упечатљиви рефрени. И све то тихо и лагано – у "швалер" гасу. Подсећа понекад, али само по филмској атмосфери, на пољског композитора Криштофа Комеду и заиста би било занимљиво да и Густавсен попут њега напише музику за неки филм.

Торд зна да му мелодија неће побећи. Дуго, стрпљиво и студиозно је гради, стварајући меланхоличну атмосферу , а онда је на тренутке дохвата појачавајући интезитет свирања да "подебља" утисак. Чисто да се звучници не улење од "тишине".

И остали музичари из Густавсоновог квартета прихватају његову игру. Или је лагано и осећајно, или није никако! Посебно је упечатљиво када на врхунцима композиција свирају унисоно Тордов клавир, романтичарски тенор саксофон Торе Брунорга и бас Сигурда Холеа као у нумери "Glow" са претходног албума "Extended цирцле" за кућу "ЕЦМ". Или када "разговарају" и у честим сменама непогрешиво настављају мисао овог другога, попут дијалога Торда и Холеа у сетној "Right there" са истог диска. А бубњар Руне Арнесен је свеприсутан, да својим метлицама таман колико треба допринесе читавој атмосфери концерта која упркос томе што је до ситних детаља испланирана, не делује "хладно" скандинавски, исувише прорачнато. Емоције и топлина су кључ њихове спонтаности и импровизације.

Људима који су Густавсена сада слушали први пут, а и онима који немају прилику да га слушају често, вероватно је било добро што га виде у том саставу, него у трију са новог албума "What was саид" уз певачицу Симин Тандер и бубњара Јарлома Веспестада (уобичајен у Густавсеновим поставама). Да се лепо заокруже утисци са запаженог издања из 2014. "Extended цирцле" и његове комплетне каријере после десетогодишње паузе од последњег доласка у Београд. Мени лично остаје само жал што нисмо чули обраду норвешке народне песме "Цастле ин the sky" (Ег Веит И Himmerik Еи Борг) у којој саксофон подражава тамошње традиционално певање са специфичним трилером и неодољиво подсећа на неки балкански народњак. Ако је управо то била прва песма коју сам због посла пропустио, молим вас да ми не говорите…

Царство иза седам мора Авишаја Коена

- Желео бих да вам свирам и даље, али има још музичара који ће вам се вечерас представити. Нисам знао да ће толико људи доћи, морао сам чешће да вас посећујем. Заиста сте дивни, ово ми је најдражи наступ у последње време. Овде се осећа нешто стварно посебно – улагивао се публици у крцатом "Сава центру" израелски басиста Авишај Коен чијег је аплауза могао само тако да се "реши" и да напусти сцену друге вечери фестивала.

А како јој се не би улагивао када је улагивање било обострано. Видело се да су посетиоци на посебан начин доживели упечатљив наступ Израелца и да су заиста уживали.

Коен – стандардно добар. Девет година је прошло од последњег наступа на истој манифестацији, када није, као данас, био суперзвезда џеза која, попут рокерских, пуни концертне хале, али и негује висок уметнички квалитет. И атмосфера у публици је била права рокерска. Није било дрмусања главом или шутки, али се осећала иста енергија.

Почео је нежно и романтично, упроштеним мелодијама које звуцима јеврејске музичке традиције призивају заборављени мирис загорелог млека из господских и домаћинских домова. Сањарење уз "Дреаминг", довољно тихо да не пробуди бебу која је спавала у наручју мајке која није желела да пропусти свирку харизматичног басисте. И док је дама у реду испред мене (извињавам се због шпијунаже) слала неком поруку: "Добро је, само је исувише споро за тебе...", Авишај је одлучио да опусти прсте и дозволи им да немирно прелазе по жицама као да жели да буде сигуран како не постоји ни једно место које није додируо. Време је било за узбудљиву ролекостер песму "Amethyst".

- Уууу, сад постаје баш добро, почиње да убрзава – гласио је наставак преписке који је стигао заједно са топлим поздравом за "добро јутро" бебе која је бризнула у плач. Некима је та дечја дрека засметала, али то је ипак клупска, рокерска свирка. Бар нека беба "шенлучи" кад већ не може да се викне конобар и тура пића!

Авишајева енергија дошла је до изражаја и у хит нумери "Седам мора" (Севен сеас). На експлозивни Коенов соло на басу, истом мером је одговорио израелски перкусиониста Итамар Доари који уз пијанисту Омрија Мора чини омиљену Авишајеву трио поставу, како је рекао у Београду. Или се и њима улагивао? А што и не би? Одлична су банда. Мор увек појачава утисак – да ли топлине или силине, свеједно је. А Доари на својој личној скаламерији од кахона, чинела, звечки, добоша, тарабуки, ланчића и других "алата", вешто ситни све што на крупан калуп изађе код остале двојице.

Осмеси, плес на сцени, шале, руковање као после добро одсвираног посла – показују да је и тројац уживао у свирци. Коен је рукама комуницирао са публиком која је аплаудирала у његовом ритму, а онда се залетео у нови јуриш.

Када су престали са свирком публика их је поздравила на ногама, упорним овацијама, а музичари нису могли да не одсвирају и бис, да Коен представи још један свој таленат. Запевао је нежно баладу Нет Кинг Кола "Натуре boy".

- Био једном један дечак, веома чудан, зачаран – лагано је изговарао Израелац.

За крај је оставио латино блок – таман да најави квинтет Шпанца Антонија Серана, који је спојио своју усну хармонику са фламенком као нико пре њега. Он и његова екипа су започели песмом "Историја једне љубави" и повели публику у романтичну свирку која као да се одиграва на веранди неке ужарене хацијенде. Концепт који се тек на тренутке додирује са џезом, али свакако квалитетан и леп. Мада, није ме толико занимао, чекао сам један концерт у "Американи"

За крај другог дана, нешто после поноћи чули смо и нову узданицу немачке издавачке куће "АЦТ", аустријског пијанисту Давида Хелбока у трио постави са укулеле басистом Рафаелом Прушлом и бубњарем Рејнолдом Шмелцером. Чули смо претежно нови албум "Инто the mystic". Узбудљива авантура са елементима трилера и фантастике. Тако се може описати њихова свирка. Хелбок је атмосферу напетости стварао лаганим и дугим уводима, неретко са шалом на жицама клавира, а потом је поентирао упечатљивим и питким, готово рокерским финишима. Свака нумера има причу и слику коју је Хелбок објашњавао у не баш кратким уводним говорима.

- Постоји древни мит који говори како је Бог створио статуу и рекао Души да уђе у њу, али је она одбила да се тако зароби. Зато је Бог наредио анђелима да свирају Музику како би је статуа осетила и заиграла. И Душа је ушла у Тело... – гласио је увод у нумеру "Соул", на моменте драматичну и напету, а потом делирично благу и веселу. Добра свирка и квалитетна забава!

Дан босих ногу

Албум "Ливинг беинг" за "АЦТ мусиц" из 2015. дуго ми је стајао на полици. Пардон, у фолдеру на компјутеру "Ново". Када сам чуо да француски хармоникаш Венсан Перани долази на БЏФ решио сам да га преслушам. Добра препорука за мене био је и податак да је свирао са тамошњим џезерима које волим – Анри Тексјеом, Луј Склависом, Мишел Порталом… И одушевио сам се на прво слушање, схвативши зашто га толико хвале! За мене је од тада Перани превасходно композитор, а албум је компактна прича са електронским додацима.

Зато можете да претпоставите колико ми је било криво што због посла нисам могао да стигнем на концерт. Могао бих сад да вам причам да он свира… Али заправо не могу! Добио сам само злата вредан рапорт од колега који су ми рекли да је свирао у свом стилу – босоног. И да је било добро! Баш као и на наступу италијанског трубача Ђанлуке Петреле, за кога кажу да је по стилу електро Мајлс Дејвис само на тромбону. Но, биће прилике да их чујемо поново - ипак су то млади лавови европског џеза.

Шампиони из сенке овогодишњег БЏФ-а су свакако момци из састава "Сао Пауло ундергроунд" предвођени америчким корнетистом и композитором Робом Мазуреком. Ако су нас нумере Торда Густавсена одвеле у стање сете, меланхолије и оптимистичне радости, онда нас је разиграни тројац телепортовао у праљудско стање - из времена племенских заједница. Овај бразилско-амерички састав на крилима постмодерног џез "лудила", уз свесрдну помоћ електронике, призива зелене пејзаже Амазоније и то на заиста усзбудљив начин ослобођен стега.

За крај дубок наклон Мазурека и порука да он на овај начин не тугује, већ слави живот његовог оца који је само три дана пре наступа преминуо.

Бубњар Маурисијо Такара је ту да држи ритам као у племенским ритуалима, стварајући атмосферу делиријума. А пијаниста Гиљермо Гранада кроз мноштво електронских филтера ствара мутну позадину, праву малу "мингусовштину". Понекад пишти, понекад делује као робот из будућности, а понекад и као електрична гитара. Мазурек је ту да призове мелодију, да је исто тако распрши у парампарчад, али и да буде спреман да је истог момента састави ако то затреба. Мајсторски концепт и изведба!

Да би се заокружило вече "босоногих", последња је наступила хипи-џез комуна звана "Хорсе Orchestra". И они су наступили боси, а њихова представа је била прави мали комични театар. За разоноду и опуштање...