"Da sto godina samoće napokon prođe" Posle više od 3 decenije, Mirjana Bobić Mojsilović doživela je ovaj trenutak, tek 5. put
Publika ima 11 punih dana za uživanje.
Izložba slika "Stvarnost nije dovoljna", Mirjane Bobić Mojsilović, književnice, voditeljke i novinarke, predstavljena je u Likovnoj galeriji Kolarčeve zadužbine.
- Moje slike su romani, moji romani su slike - poručila je Bobić Mojsilović o svojoj petoj samostalnoj izložbi
Tokom više od trideset godina, koliko se bavi slkarstvom, ovo je peta samostalna izložba likovnih radova Mirjane Bobić Mojsilović.
Pored toga autorka je dvadeset knjiga među kojima je četrnaest romana, zbirki poezije, kratkih priča, eseja i šest pozorišnih komada.
Scenarista je i reditelj dokumentarnog filma o Momi Kaporu.
Radovi Mirjane Bobić Mojsilović biće izloženi od 14. do 25. januara.
“Moje slike su romani, moji romani su slike. U ovoj rečenici smestila se istina proze, poezije, boja, vetra i džeza jednog stvaralačkog opusa koji se poput akvarela, akrilika, vode i vina razliva po platnima i stranicama, plažama i licima junaka jednog sveta koji postoji u čudesnom prostranstvu, izmeđy smeha i suza, između radosti i melanholije. Taj svet sastavljen je od Kazancakisove Bubuline, Markesovog Melkijadesa, od sinkopa Maragarete Diras, od poezije Leonarda Koena, od Mobi Dika i spektakla rečenice “More i meditacija venčani su zauvek“. Taj svet, to vam je jedna uvala sa Čilidinim “Češljevima vetra“ , kroz koje u pramičcima promiču gorčina i pijanstvo nemačkog ekspresionizma, poezija Dejvida Hoknija, zavodljivi kaleidoskop pop-arta, melanholija Mediterana i svet boja Luisa Baragana. To vam je svet popodnevne sieste, tišine i buke, to vam je svet pretpran predmetima i tragovima i prazninama, i nedostajanjem. To vam je svet prisutne odsutnosti. Svet ranjenih i usamljenih ljudi i predmeta, u kome je svako imanje napravljeno od nemanja, svet čežnje i traganja za izgubljenim vremenom, za uspomenama na popodneva, i noći, i suze, veće od mora. Pejzaži na licima i životi u razbacanoj poeziji predmeta. To vam je svet ljudi sa razmrljanim očima i usnama, sa šminkom svakodnevice koju su topili smehovi i jecaji, poljupci i odlasci, kapljice soli, i kiše, koje nema. To vam je svet koji čeka – na ostrvima, dokovima i plažama, ili iza škura, među čašama i školjkama i senkama – da sto godina samoće napokon prođe. Kao nekakva tužna radost, možda sam to htela da kažem? Jer, stvarnost nije dovoljna."
Najbolje zanimanje na planeti
Ova poznata dama ističe da je moć u čitanju i pisanju, te da ljudi najbolje stvaraju kada vole. - Čitajte knjige, jer onda i sami možete da postanete pisci, a to je najbolje zanimanje na planeti. Stvaraš kao pravi Bog i ti postaješ Bog. Od reči praviš potpuno novi svet. Ti određuješ ko će biti voljen, ko će biti kažnjen, ko dobija plave oči, ko dobija kijavicu i koga po kazni šalješ u Ivanjicu - jasna je bila Mirjana Bobić Mojsilović nedavno.
Oaza je u glavi i srcu
Mirjana je svojevremeno govorila i o prostoru u kom nastaju njeni romani i slike.
- Probala sam van grada da stvaram. Moja oaza je u mom kršu. Bilo je nekad trenutaka dada sam nosila kompjuter na more da pišem u senci masline, što se i vidi po mom jednom romanu. Oaza je potrebna zbog pronalaženja nove dečje radosti. Za mene je važan taj odlazak u prirodu, da uberem detelinu, da hodam bosa po travi... Srećni su oni ljudi koji imaju atelje, posebnu sobu, ja nemam ništa od toga, sve se događa tu gde se događa... Malo krša, malo čarape, činije za mandarine... Oazu nosite u svojoj glavi i svom srcu. Za stvaranje nisu potrebni nestvarni uslovi - tvrdi Mirjana.
