"Да сто година самоће напокон прође" После више од 3 деценије, Мирјана Бобић Мојсиловић доживела је овај тренутак, тек 5. пут
Публика има 11 пуних дана за уживање.
Изложба слика "Стварност није довољна", Мирјане Бобић Мојсиловић, књижевнице, водитељке и новинарке, представљена је у Ликовној галерији Коларчеве задужбине.
- Моје слике су романи, моји романи су слике - поручила је Бобић Мојсиловић о својој петој самосталној изложби
Током више од тридесет година, колико се бави слкарством, ово је пета самостална изложба ликовних радова Мирјане Бобић Мојсиловић.
Поред тога ауторка је двадесет књига међу којима је четрнаест романа, збирки поезије, кратких прича, есеја и шест позоришних комада.
Сценариста је и редитељ документарног филма о Моми Капору.
Радови Мирјане Бобић Мојсиловић биће изложени од 14. до 25. јануара.
“Моје слике су романи, моји романи су слике. У овој реченици сместила се истина прозе, поезије, боја, ветра и џеза једног стваралачког опуса који се попут акварела, акрилика, воде и вина разлива по платнима и страницама, плажама и лицима јунака једног света који постоји у чудесном пространству, izmeđy смеха и суза, између радости и меланхолије. Тај свет састављен је од Казанцакисове Бубулине, Маркесовог Мелкијадеса, од синкопа Марагарете Дирас, од поезије Леонарда Коена, од Моби Дика и спектакла реченице “Море и медитација венчани су заувек“. Тај свет, то вам је једна увала са Чилидиним “Чешљевима ветра“ , кроз које у прамичцима промичу горчина и пијанство немачког експресионизма, поезија Дејвида Хокнија, заводљиви калеидоскоп поп-арта, меланхолија Медитерана и свет боја Луиса Барагана. То вам је свет поподневне сиесте, тишине и буке, то вам је свет претпран предметима и траговима и празнинама, и недостајањем. То вам је свет присутне одсутности. Свет рањених и усамљених људи и предмета, у коме је свако имање направљено од немања, свет чежње и трагања за изгубљеним временом, за успоменама на поподнева, и ноћи, и сузе, веће од мора. Пејзажи на лицима и животи у разбацаној поезији предмета. То вам је свет људи са размрљаним очима и уснама, са шминком свакодневице коју су топили смехови и јецаји, пољупци и одласци, капљице соли, и кише, које нема. То вам је свет који чека – на острвима, доковима и плажама, или иза шкура, међу чашама и шкољкама и сенкама – да сто година самоће напокон прође. Као некаква тужна радост, можда сам то хтела да кажем? Јер, стварност није довољна."
Најбоље занимање на планети
Ова позната дама истиче да је моћ у читању и писању, те да људи најбоље стварају када воле. - Читајте књиге, јер онда и сами можете да постанете писци, а то је најбоље занимање на планети. Ствараш као прави Бог и ти постајеш Бог. Од речи правиш потпуно нови свет. Ти одређујеш ко ће бити вољен, ко ће бити кажњен, ко добија плаве очи, ко добија кијавицу и кога по казни шаљеш у Ивањицу - јасна је била Мирјана Бобић Мојсиловић недавно.
Оаза је у глави и срцу
Мирјана је својевремено говорила и о простору у ком настају њени романи и слике.
- Пробала сам ван града да стварам. Моја оаза је у мом кршу. Било је некад тренутака дада сам носила компјутер на море да пишем у сенци маслине, што се и види по мом једном роману. Оаза је потребна због проналажења нове дечје радости. За мене је важан тај одлазак у природу, да уберем детелину, да ходам боса по трави... Срећни су они људи који имају атеље, посебну собу, ја немам ништа од тога, све се догађа ту где се догађа... Мало крша, мало чарапе, чиније за мандарине... Оазу носите у својој глави и свом срцу. За стварање нису потребни нестварни услови - тврди Мирјана.
