SMETA IM ISTINA? Protiv autorke filma o ZVERSTVIMA NAD SRPSKOM DECOM Hrvati podneli krivičnu prijavu!

Protiv Dane Budisavljević, autorke filma "Dnevnik Diane Budisavljević" podneta je krivična prijava od strane Hrvatskog svetskog kongresa, a zbog osnovane sumnje da je počinila kazneno delo iz člana 311 stavka 1 Kaznenog zakona RH. Hrvatski svetski kongres (HSK), koji je član Ujedinjenih nacija (UN) je međunarodna organizacija, koja za zadatak ima da poveže sve Hrvate i Hrvatice, hrvatska udrženja i ustanove izvan domovine i tako stvarati bolje uslove i interese hrvatske domovine i hrvatskih iseljenika.

Dnevnik Diane Budisavljević je hrvatski film iz 2019. godine. Premijeno je prikazan 18. jula 2019. godine na Pulskom filmskom festivalu gde je osvojio Zlatnu arenu za najbolji flim, nagradu publike kao i nagrade za montažu, muziku i najbolju režiju. Film je snimljen prema dnevniku koji je vodila Diana Budisavljević i koji opisuje akciju spašavanja više od 10. 000 srpske dece iz logora smrti Nezavisne države Hrvatske.

Saznanje Hrvatskog svetskog kongresa, u čije ime je predsednik Vinko Sabljo podneo kaznenu prijavu protiv Dane Budisavljević, prenosimo u cielosti:

Film "Dnevnik Diane Budisavljević" kojeg je režirala Dana Budisavljević prikazan je kao dokumentarni film. Naime, prikazani film u sebi sadrži mnoštvo neistina i laži i nažalost kao takav uvrštenje u školski kurikulum, a da je tomu tako obrazlažemo na sledeći način.

1. U filmu nema objašnjenja kako je Diana Budisavljević spasila deset hiljada dece. Film je posvećen spašavanju hiljada dece, a ne vidi se kako su spašena. To je učinjeno da bi se sakrila uloga režima koji je spašavanje ne samo dopustio, nego ga je i naredio. Istorija kaže da su državne službe na kraju akcije spašavanja izvestile poglavnika Pavelića o sprovedenom zadatku koju im je bio naredio. Čak je i list srpske nacionalne manjine "Novosti", primietio da gledalac do kraja filma ne dobija odgovor kako je to gđa Budisavljević "spasila hiljade dece iz logora". I stvarno, toga nema u filmu, osim neke maglovite naznake da su "neki dobri nacisti nešto naterali ustaše". Ministarstvo udružbe, po "nalogu Poglavnika", 29. jula 1942. zatražilo od Udruženja Hrvatskih državnih železnica da stavi na raspolaganje vozove za prevoz kozaračke dece u Jastrebarsko. Posle rata je izjavu o tim danima dala Tatjana Marinić, koja je došla iz partizana i otela Dianinu kartoteku u ime nove vlasti: "Dana 1. jula 1942. doveli su činovnici tzv. ministarstva udružbe NDH 850 dece koju su sakupili s Kozare i okolnih sela, te odveli u Staru Gradišku, a iz Stare Gradiške doveli u Jastrebarsko." Tako je govorila gđa Marinić – načelnica Ministarstva socijalne politike u novoj vlasti, inače autorka mnogih kleveta o radu časnih sestara, Caritasa i drugih saučesnika zbrinjavanja dece u NDH (nažalost njeno ime još i danas nose neki dečji vrtići). Dakle čak je i ona spomenula delovanje ustaške vlasti, a film to izostavlja.

2. U filmu se ne spominju doktori koje je u pomoć deci slalo Ministarstvo zdravlja, ni druge aktivnosti Ministarstva udružbe NDH. Ne spominju se preminule časne sestre i ostali preminuli koji su se zarazili od dece dok su pomagali. Ne spominje se da su aktivirane državne železnice i celi državni sastav za spašavanje dece. Nema spomena g. Kamila Breslera, jednog od državnih službenika s važnom ulogom u smeštaju dece. A pošten dokumentarni film o spašavanju dece sve to nikako nije smeo zatajiti, jer to nije političko pitanje nego pitanje – istine o spašavanju te dece.

3. Uopšteno se u filmu stradanja Srba nastoji povezati s tragičnom sudbinom Jevreja u Drugom svetskom ratu – iako tema kozaračke siročadi nema nikakve konkretne veze sa stradanjima Jevreja. Naime, na početku filma, koji treba opisati pomaganje Diane Budisavljević pravoslavnim ženama i deci, prikazani su kadrovi rušenja zagrebačk sinagoge. Diana s krojačicom razgovara o logorima u Nemačkoj. Istovremeno se ne objašnjava zašto je u Loborgradu 200 pravoslavnih žena s decom, nego se sugeriše da je to odvođenje u neki oblik logora, nešto što će se dogoditi svim pravoslavnima u Hrvatskoj. Taj postupak autora filma je krivotvorenje i propaganda uz upotrebu poluistina i neistina.

4. Na susretu s nadbiskupom Stepincem glumica gđa Alma Prica kao Diana gotovo viče, predbacuje nadbiskupu da je "njihov ispovednik". To odgovara velikosrpskoj definiciji Bl. Alojzija Stepinca kao "ustaškog vikara" koji je "pravoslavce pokrštavao". Film prikazuje Stepinca kao kukavicu, kolebljivca i "ustaškog ispovednika", a istina je da se radi o dobrotvoru nivoa blaženog i sveca. U filmu se Stepinac pred Dianom zbunjeno povlači prema prozoru i zamuckujući govori da je bio protiv verskih prelazaka pod pretnjom oružjem… U "Dnevniku" taj susret nosi datum 26. maj 1942, a tada su već odavno prestali verski prelazi i počeo je drugačiji odnos prema pravoslavnima. Opet laž i krivotvorina.

5. Film površno, jednostrano i pristrano prikazuje složene istorijske okolnosti tog vremena. U filmu suprug gđe Diane, dr Julije Budisavljević, načelnik hirurške klinike (!), pokazuje iskaznicu na kojoj piše "Srbin 498", koju mu je izdala državna administracija. I tu je prisutna manipulacija: reč je o tzv. srpskoj iskaznici koju su samo u lipnju 1941, nakon obvezne prijave, dobivali građani srpske narodnosti u nekim gradovima –primer, u Zagrebu. Na iskaznici je bio broj i ime vlasnika iskaznice, kao što postoji na svakoj iskaznici ponaosob. Pokazujući u sceni da je Budisavljević dobio ime "Srbin 498", sugeriše se da su vlasti njega i druge Srbe namerno dehumanizovale, pretvarajući ih samo u nacionalnost i broj.

6. Uređivanje odnosa s manjinskim srpsko-pravoslavnim stanovništvom bio je proces koji su u avgustu 1941. započeli u razgovorima poglavnik Ante Pavelić i njegov prijatelj, sarajevski advokat pravoslavne vere, Savo Besarović. Prećutkuje se činjenica iz "Dnevnika" da je Savo Besarović bio u vladi NDH. Na zasedanju Hrvatskog državnog sabora, gdje se već mogao nazreti novi smer unutrašnje politike, Savo Besarović je dobio istaknutu funkciju, a uskoro je ušao i u vladu ND Hrvatske, sve do kraja rata. To pokazuje nastojanje NDH da normalizira odnose sa Srbima. Dolaskom partizana Savo Besarović je osuđen na smrt i ubijen. Ništa od toga u filmu nema, iako D. Budisavljević spominje g. Besarovića u svojem dnevniku.

7. U filmu je izmišljeno nasilje policijskih agenata u stanu Diane Budisavljević, kojeg u njenom "Dnevniku" nema. Kao što je gore rečeno, Savo Besarović u filmu nije spomenut iako je prema "Dnevniku", zajedno sa zapovednikom UNS-a Eugenom Kvatrenikom intervenisao kad je čuo da su dva policijska agenta došla u stan Budisavljevićevih, gde su se upravo slagali paketi za zarobljene s limunom, češnjakom, šećerom i soli.

8. U filmu je izostavljeno objašnjenje iz "Dnevnika" da je neko dan ranije gđu Budisavljević prijavio da je preko jedne špediterske firme poslala kamion pun robe – partizanima. Agenti su pretraživali stan i u potrazi za navodnom radio stanicom. Jedan ormar je bio zaključan, pa je kći gđe Budisavljević otišla u svoj stan po njega. U dnevničkom zapisu nema nikava nasilja, razbijanja i pretnji. Tek najava agenata da će zatečeni u stanu biti pritvoreni, ali se od toga odustalo na intervenciju Kvaternika i Besarovića. U filmu, pak ,agenti razbacuju pakete i voće po podu i sikću: "Sve Srbi!", uz, očekivano, dramatičnu glazbu koja treba pojačati dojam državne represije. A Diana Budisavljević, kako sama piše u dnevniku, sutradan odlazi u Udruženje ustaškog redarstva gde je od službenika Vilka Kuhnela dobila i pisanu dozvolu za svoj rad i vođenje udruženja za prikupljanje pomoći!

9. U filmu Diana Budisavljević objašnjava nemačkom naredniku da vodi "privatnu akciju" pomaganja. Kako je moguće, i kako je uopšte zamislivo, da se u totalitarnom režimu i u uslovima ratnog režima tako velika humanitarna akcija vodi privatno?

10. U filmu jedna baka govori: "Najteže je bilo kad se biralo ko će ići u bolnicu, a ko u Savu!“ To je toliko daleko od "Dnevnika" i toliko sramotno podmetanje da se može svrstati samo u najodvratnije velikosrpske laži iz pedesetih godina prošlog veka! Takođe, sugestivno se koriste i izjave četiri korisnika Dianine pomoći. Ljudi koji su tada bili deca zapravo se i ne sećaju većine onoga što im se događalo. Korektan autor trebao bi biti vrlo pažljiv pri odabiru njihovih reči za film.

11. Autori filma u svojem dokumentarcu sugerišu da se majka Eugena Dide Kvaternika ubila jer je bila potresena zbog onoga što njen sin radi Jevrejima i Srbima. Nemac Von Kotzian, koji je u stvarnosti bio u vođstvu cele akcije odvođenja majki i očeva i njihova odvajanja od te djece kao jedan od poverenika nemačke radne službe u Zagrebu, prikazan je kao veseli džetseter iz Espanade, koji na spominjanje Eugena Kvaternika zacvrkuće: "Ah, pa njegova majka je Jevrejka" i dodaje: "nedavno se ubila". Kakve to veze ima sa sadržajem dokumentarnog filma o spašavanju dece? Kvaternikova majka Olga, umrla je 31. avgusta 1941. godine, pa je nejasno kakve ima veze dnevnikom Diane Budisavljević koji počinje u oktobru 1942. g. Veza Kvaternikove majke sa Jevrejkom potpuno je nejasna: majka joj je bila Dora pl. Martini, kći austrougarskog pukovnika rodom iz Tirola i Katarine pl. Nemičić iz stare hrvatske vojničke porodice. Jedna od slabosti ovog filma je i ponavljanje takvih tračeva i ogovaranja, iako se tvrdi da film, opisuje "istinite događaje".

12. Jedna žena Srpkinja je bila u Loborgradu pa se "seća" kako su deca oko nje umirala, iako među tih 200 zatočenica s decom bio vrlo mali broj smrtnih slučajeva, svakako neuporediv s postocima u drugim sabiralištima gde su deca dolazila zaražena raznim bolestima. Tih 200 žena iz Loborgrada u aprilu 1942. pušteno je iz internacije. Najveći deo upućen je vozom u Beograd gde su dale izjave Nedićevom odeljenju za izbjeglice. Opisale u za to ratno vreme, srazmerno podnošljive uslova života u Loboru. Potvrđuju to i dokumenti koje je moguće pronaći u Hrvatskom državnom arhivu.

13. U jednom kadru neki čovek govori: "Neće oni zimu preživeti ako im se ne pomogne…". Uopšteno je zima u filmu važan element sugestivno-emocionalnih napora rediteljke. Osim što je celi film u crno-beloj tehnici, sve vreme je i zima, ili barem kasna jesen, s magluštinom koja se vuče između oronulih zidova nekadašnjih kaznionica. To je u neskladu s činjenicom da se glavnina događaja o kojima film govori zbivala u proleće, leto i jesen 1942. godine.

14. Glumica Alma Prica koja glumi Dianu Budisavljević u filmu izgovara ovaj tekst: "Na velikoj livadi pored bolnice borave žena i deca koja još nisu razdvojena. Majke se nadaju da će uskoro kućama. Ne žele mi predati decu. A ja znam što ih čeka. Govorim im da sam i sama majka, da mi je suprug lekar, pravoslavac, da ćemo decu smestiti u domove, da možemo brinuti za njih dok ne budu oslobođene…" U Dnevniku Diane Budisavljević tih riječi nema!

15. Film potencira na tome da je Diana Budisavljević preko pojedinih Nemaca naterala vlasti NDH da dopuste otpuštanje dece iz logora. U tom cilju se spominje Vilhelma Knehea i Gustava Kocziana. Da bi što više ocrnio režim NDH film ide toliko strašno daleko da te Nemce prikazuje gotovo kao humaniste koji pomažu Diani Budisavljević. Vilhelm Knehe je, u činu majora, bio obaveštajni referent nemačke Feldkomandature u Zagrebu. Gustav Von Koczian je u filmu prikazan kao fini i šarmantni gospodin u fraku koji sedi u "Espanadi" i ispija svoje piće i izjavljuje Diani da bi ta "situacija s decom" mogla delovati "negativno" na nemačke interese u NDH, jer je "javnost osetljiva na decu". Međutim, u Dnevniku gđe Diane Budisavljević se vidi da je taj razgovor izmišljen! Tamo ne piše da je Von Koczian izjavio da je "javnost osetljiva na decu"? Ta izmišljena rečenica "javnost je osetljiva na decu" u suprotnosti je s onim što je u zemljama poput Hitlerove Nemačke ili NDH "javnost" uopšte smela govoriti.

U filmi Von Koczianova "supruga" mužu mudro savetuje da o spašavanju dece govori s Glaise von Horstenauom, nemačkim generalom pri Pavelićevoj vladi. Prema originalnom dnevniku (upravo istoga toga 12. juna 1942.), Von Koczian zove na razgovor u "Esplanadu" Dianu Budisavljević, ali zajedno s dr Markom Vidakovićem, i izjavljuje im da je o oslobađanju dece iz logora razgovarao, ne s Glaise von Horstenauom, nego sa Slavkom Kvaternikom. Da se ne bi videlo da je briga za decu bila ustaška, autori filma daju humanost Nemcima.

16. Ni Dianina kartoteka nije sasvim izgubljena, a u filmu se kaže da jest izgubljena! Gđa Budisavljević je vodila kartoteku o udomljenoj deci. Izbeglički talas završio se 1942; posle više nije bilo takvih izbegličkih skupina, pa se rad odvijao na sređivanju dokumentacije, odgovaranju na pitanja roditelja koji su iz Nemačke slali pisma, raspitivali se za svoju decu i slično. Dolaskom partizana, Diani je kartoteka oduzeta. Opisivanje tog događaja istorijski je najvjerniji deo filma. Ali na kraju, na odjavi filma, piše da ta kartoteka nikada više nije pronađena! A u Hrvatskom državnom arhivu postoji Kartoteka dece, koja je pripadala Ministarstvu udružbe i Caritasu. U 56 ladica ima oko 28.000 kartica s imenima dece koja su bila zbrinjavana tokom Drugog svetskog rata. Diana Budisavljević, kako piše u svom Dnevniku, pri izradi svoje kartoteke pravila je kopije za Ministarstvo udružbe. Drugi bi put prepisivala njihove kartice za svoju kartoteku, itd. Stoga se deo njene kartoteke mogao rekonstruirati i preko arhivske građe koju i nije potrebno tražiti deset godina (autori filma kažu da su činjenice važne za film istraživali deset godina). A mogli su lako i brzou arhivskoj građi naći podatke o Nadi Vlaisavljević, koju su intervjuisali u filmu. Deo podataka nalazi se u arhivskoj građi Antifašističkog fronta žena (AFŽ), takođe, u Hrvatskom državnom arhivu. Tu su građu kod sebe godinama držale komunističke dužnosnice poput Marije Bakarić, supruge Vladimira Bakarića, i tako verovatno onemogućile nekim izbeglicama da na vreme saznaju šta se dogodilo s njihovim rođacima.

Dokaz:

1. Dnevnik Diane Budisavljević
2. Film Dane Budisavljević "Dnevnik Diane Budisavljević"

Dakle, u filmu nisu prikazane prave (istinite) činjenice koje su sadržane u "Dnevniku Diane Budisavljević", već su prave (istinite) činjenice lažno prikazane ili prećutkivane.

To filmu daje apsolutno drugo značenje u odnosu na prave (istinite) činjenice navedene u "Dnevniku" i na taj način je autorka filma prave i istorijski relevantne činjenice krivotvorila i film prikazala kao pravi s ciljem dovođenja gledalaca u zabludu.

Zbog toga podnosimo ovu kaznenu prijavu protiv autorke filma Dane Budisavljević zbog postojanja osnovane sumnje da su se u konkretnom slučaju ostvarila bitna obeležja kaznenog dela krivotvorenja iz odredbe čl. 311 stavak 1 Kaznenog zakona RH za koje delo se kazneno terećenje vrši po službenoj dužnosti.

Podsetimo, "Dnevnik Diane Budisavljević" predstavlja spoj dokumentarnog i igranog filma, a u osnovi oživljava sećanje na humanu akciju i borbu jedne Austrijanke iz Zagreba, udate za doktora Julija Budisavljevića, Srbina - pravoslavca. Takođe, ovo ostvarenje je podsetnik na zverski zločin Ustaša nad Srbima, Jevrejima i Romima na teritoriji Hrvatske u doba Drugog svetskog rata u kom nisu bila pošteđena ni deca.

Film prati tok rada Diane Budisavljević, a njeno zalaganje za decu koja su u nehumanim uslovima utamničena, bez osnovnih sredstava za preživljavanje, pomešano je sa svedočenjima preživelih žrtava koncentracionog logora.

Celokupna priča oživljava mračan deo istorije koji ostavlja utisak jeze na gledaoca, ali jedna od poenti je da ova tvorevina sedme umetnosti usmeri ljude da ne zaborave monstruozni zločin.

Film je urađen u crno-beloj varijanti kako bi se pojačao efekat na posmatrača. Poseban utisak ostavljaju svedočenja, sada već ostarelih preživelih žrtava.

Ostvarenje započinje svedočanstvom Živka koji ne zna ni odakle je, ni ko su mu roditelji, ni kada je rođen. Jedino mu je ostao broj iz logora, koji čuva u nadi da će doći do bilo kakvog detalja svog identiteta, što je praktično nemoguće jer je jedina nada za njegovu spoznaju ukinuta kada je uništena čitava kartoteka Budisavljevićke koju je predano vodila o spašenim mališanima s dolaskom komunističke vlasti, kako bi se zločin ublažio i zataškao.

Rad scenaristkinje i rediteljke Dane Budisavljević se osporava jer je stvarala na osnovu Dianinog dnevnika i priča svedoka. Međutim, film ostavlja ono gorko i univerzalno pitanje da li je broj žrtava bitan ili sama činjenica da su pojedinci bili sposobni, kako svedoče preživeli, da najmlađe do smrti izgladnjuju, mrcvare u hladnim prostorijama u prljavštini i na kraju ostave kao hranu mušicama.

Diana je sapsila preko 10. 000 dece, a ovaj film je jedan od prikaza da se ljudska dobrota, ipak, u surovom svetu nikada ne zaboravlja.

Mušterija je čekala red u pekari i snimila prizor koji će vam ZGADITI HLEB za sva vremena! (VIDEO)