СМЕТА ИМ ИСТИНА? Против ауторке филма о ЗВЕРСТВИМА НАД СРПСКОМ ДЕЦОМ Хрвати поднели кривичну пријаву!

Против Дане Будисављевић, ауторке филма "Дневник Диане Будисављевић" поднета је кривична пријава од стране Хрватског светског конгреса, а због основане сумње да је починила казнено дело из члана 311 ставка 1 Казненог закона РХ. Хрватски светски конгрес (ХСК), који је члан Уједињених нација (УН) је међународна организација, која за задатак има да повеже све Хрвате и Хрватице, хрватска удржења и установе изван домовине и тако стварати боље услове и интересе хрватске домовине и хрватских исељеника.

Дневник Диане Будисављевић је хрватски филм из 2019. године. Премијено је приказан 18. јула 2019. године на Пулском филмском фестивалу где је освојио Златну арену за најбољи флим, награду публике као и награде за монтажу, музику и најбољу режију. Филм је снимљен према дневнику који је водила Диана Будисављевић и који описује акцију спашавања више од 10. 000 српске деце из логора смрти Независне државе Хрватске.

Сазнање Хрватског светског конгреса, у чије име је председник Винко Сабљо поднео казнену пријаву против Дане Будисављевић, преносимо у циелости:

Филм "Дневник Диане Будисављевић" којег је режирала Дана Будисављевић приказан је као документарни филм. Наиме, приказани филм у себи садржи мноштво неистина и лажи и нажалост као такав уврштење у школски курикулум, а да је тому тако образлажемо на следећи начин.

1. У филму нема објашњења како је Диана Будисављевић спасила десет хиљада деце. Филм је посвећен спашавању хиљада деце, а не види се како су спашена. То је учињено да би се сакрила улога режима који је спашавање не само допустио, него га је и наредио. Историја каже да су државне службе на крају акције спашавања известиле поглавника Павелића о спроведеном задатку коју им је био наредио. Чак је и лист српске националне мањине "Новости", примиетио да гледалац до краја филма не добија одговор како је то гђа Будисављевић "спасила хиљаде деце из логора". И стварно, тога нема у филму, осим неке магловите назнаке да су "неки добри нацисти нешто натерали усташе". Министарство удружбе, по "налогу Поглавника", 29. јула 1942. затражило од Удружења Хрватских државних железница да стави на располагање возове за превоз козарачке деце у Јастребарско. После рата је изјаву о тим данима дала Татјана Маринић, која је дошла из партизана и отела Дианину картотеку у име нове власти: "Дана 1. јула 1942. довели су чиновници тзв. министарства удружбе НДХ 850 деце коју су сакупили с Козаре и околних села, те одвели у Стару Градишку, а из Старе Градишке довели у Јастребарско." Тако је говорила гђа Маринић – начелница Министарства социјалне политике у новој власти, иначе ауторка многих клевета о раду часних сестара, Царитаса и других саучесника збрињавања деце у НДХ (нажалост њено име још и данас носе неки дечји вртићи). Дакле чак је и она споменула деловање усташке власти, а филм то изоставља.

2. У филму се не спомињу доктори које је у помоћ деци слало Министарство здравља, ни друге активности Министарства удружбе НДХ. Не спомињу се преминуле часне сестре и остали преминули који су се заразили од деце док су помагали. Не спомиње се да су активиране државне железнице и цели државни састав за спашавање деце. Нема спомена г. Камила Бреслера, једног од државних службеника с важном улогом у смештају деце. А поштен документарни филм о спашавању деце све то никако није смео затајити, јер то није политичко питање него питање – истине о спашавању те деце.

3. Уопштено се у филму страдања Срба настоји повезати с трагичном судбином Јевреја у Другом светском рату – иако тема козарачке сирочади нема никакве конкретне везе са страдањима Јевреја. Наиме, на почетку филма, који треба описати помагање Диане Будисављевић православним женама и деци, приказани су кадрови рушења загребачк синагоге. Диана с кројачицом разговара о логорима у Немачкој. Истовремено се не објашњава зашто је у Лоборграду 200 православних жена с децом, него се сугерише да је то одвођење у неки облик логора, нешто што ће се догодити свим православнима у Хрватској. Тај поступак аутора филма је кривотворење и пропаганда уз употребу полуистина и неистина.

4. На сусрету с надбискупом Степинцем глумица гђа Алма Прица као Диана готово виче, предбацује надбискупу да је "њихов исповедник". То одговара великосрпској дефиницији Бл. Алојзија Степинца као "усташког викара" који је "православце покрштавао". Филм приказује Степинца као кукавицу, колебљивца и "усташког исповедника", а истина је да се ради о добротвору нивоа блаженог и свеца. У филму се Степинац пред Дианом збуњено повлачи према прозору и замуцкујући говори да је био против верских прелазака под претњом оружјем… У "Дневнику" тај сусрет носи датум 26. мај 1942, а тада су већ одавно престали верски прелази и почео је другачији однос према православнима. Опет лаж и кривотворина.

5. Филм површно, једнострано и пристрано приказује сложене историјске околности тог времена. У филму супруг гђе Диане, др Јулије Будисављевић, начелник хируршке клинике (!), показује исказницу на којој пише "Србин 498", коју му је издала државна администрација. И ту је присутна манипулација: реч је о тзв. српској исказници коју су само у липњу 1941, након обвезне пријаве, добивали грађани српске народности у неким градовима –пример, у Загребу. На исказници је био број и име власника исказнице, као што постоји на свакој исказници понаособ. Показујући у сцени да је Будисављевић добио име "Србин 498", сугерише се да су власти њега и друге Србе намерно дехуманизовале, претварајући их само у националност и број.

6. Уређивање односа с мањинским српско-православним становништвом био је процес који су у августу 1941. започели у разговорима поглавник Анте Павелић и његов пријатељ, сарајевски адвокат православне вере, Саво Бесаровић. Прећуткује се чињеница из "Дневника" да је Саво Бесаровић био у влади НДХ. На заседању Хрватског државног сабора, гдје се већ могао назрети нови смер унутрашње политике, Саво Бесаровић је добио истакнуту функцију, а ускоро је ушао и у владу НД Хрватске, све до краја рата. То показује настојање НДХ да нормализира односе са Србима. Доласком партизана Саво Бесаровић је осуђен на смрт и убијен. Ништа од тога у филму нема, иако Д. Будисављевић спомиње г. Бесаровића у својем дневнику.

7. У филму је измишљено насиље полицијских агената у стану Диане Будисављевић, којег у њеном "Дневнику" нема. Као што је горе речено, Саво Бесаровић у филму није споменут иако је према "Дневнику", заједно са заповедником УНС-а Еугеном Кватреником интервенисао кад је чуо да су два полицијска агента дошла у стан Будисављевићевих, где су се управо слагали пакети за заробљене с лимуном, чешњаком, шећером и соли.

8. У филму је изостављено објашњење из "Дневника" да је неко дан раније гђу Будисављевић пријавио да је преко једне шпедитерске фирме послала камион пун робе – партизанима. Агенти су претраживали стан и у потрази за наводном радио станицом. Један ормар је био закључан, па је кћи гђе Будисављевић отишла у свој стан по њега. У дневничком запису нема никава насиља, разбијања и претњи. Тек најава агената да ће затечени у стану бити притворени, али се од тога одустало на интервенцију Кватерника и Бесаровића. У филму, пак ,агенти разбацују пакете и воће по поду и сикћу: "Све Срби!", уз, очекивано, драматичну глазбу која треба појачати дојам државне репресије. А Диана Будисављевић, како сама пише у дневнику, сутрадан одлази у Удружење усташког редарства где је од службеника Вилка Кухнела добила и писану дозволу за свој рад и вођење удружења за прикупљање помоћи!

9. У филму Диана Будисављевић објашњава немачком нареднику да води "приватну акцију" помагања. Како је могуће, и како је уопште замисливо, да се у тоталитарном режиму и у условима ратног режима тако велика хуманитарна акција води приватно?

10. У филму једна бака говори: "Најтеже је било кад се бирало ко ће ићи у болницу, а ко у Саву!“ То је толико далеко од "Дневника" и толико срамотно подметање да се може сврстати само у најодвратније великосрпске лажи из педесетих година прошлог века! Такође, сугестивно се користе и изјаве четири корисника Дианине помоћи. Људи који су тада били деца заправо се и не сећају већине онога што им се догађало. Коректан аутор требао би бити врло пажљив при одабиру њихових речи за филм.

11. Аутори филма у својем документарцу сугеришу да се мајка Еугена Диде Кватерника убила јер је била потресена због онога што њен син ради Јеврејима и Србима. Немац Вон Котзиан, који је у стварности био у вођству целе акције одвођења мајки и очева и њихова одвајања од те дјеце као један од повереника немачке радне службе у Загребу, приказан је као весели џетсетер из Еспанаде, који на спомињање Еугена Кватерника зацвркуће: "Ах, па његова мајка је Јеврејка" и додаје: "недавно се убила". Какве то везе има са садржајем документарног филма о спашавању деце? Кватерникова мајка Олга, умрла је 31. августа 1941. године, па је нејасно какве има везе дневником Диане Будисављевић који почиње у октобру 1942. г. Веза Кватерникове мајке са Јеврејком потпуно је нејасна: мајка јој је била Дора пл. Мартини, кћи аустроугарског пуковника родом из Тирола и Катарине пл. Немичић из старе хрватске војничке породице. Једна од слабости овог филма је и понављање таквих трачева и оговарања, иако се тврди да филм, описује "истините догађаје".

12. Једна жена Српкиња је била у Лоборграду па се "сећа" како су деца око ње умирала, иако међу тих 200 заточеница с децом био врло мали број смртних случајева, свакако неупоредив с постоцима у другим сабиралиштима где су деца долазила заражена разним болестима. Тих 200 жена из Лоборграда у априлу 1942. пуштено је из интернације. Највећи део упућен је возом у Београд где су дале изјаве Недићевом одељењу за избјеглице. Описале у за то ратно време, сразмерно подношљиве услова живота у Лобору. Потврђују то и документи које је могуће пронаћи у Хрватском државном архиву.

13. У једном кадру неки човек говори: "Неће они зиму преживети ако им се не помогне…". Уопштено је зима у филму важан елемент сугестивно-емоционалних напора редитељке. Осим што је цели филм у црно-белој техници, све време је и зима, или барем касна јесен, с маглуштином која се вуче између оронулих зидова некадашњих казнионица. То је у нескладу с чињеницом да се главнина догађаја о којима филм говори збивала у пролеће, лето и јесен 1942. године.

14. Глумица Алма Прица која глуми Диану Будисављевић у филму изговара овај текст: "На великој ливади поред болнице бораве жена и деца која још нису раздвојена. Мајке се надају да ће ускоро кућама. Не желе ми предати децу. А ја знам што их чека. Говорим им да сам и сама мајка, да ми је супруг лекар, православац, да ћемо децу сместити у домове, да можемо бринути за њих док не буду ослобођене…" У Дневнику Диане Будисављевић тих ријечи нема!

15. Филм потенцира на томе да је Диана Будисављевић преко појединих Немаца натерала власти НДХ да допусте отпуштање деце из логора. У том циљу се спомиње Вилхелма Кнехеа и Густава Коцзиана. Да би што више оцрнио режим НДХ филм иде толико страшно далеко да те Немце приказује готово као хуманисте који помажу Диани Будисављевић. Вилхелм Кнехе је, у чину мајора, био обавештајни референт немачке Фелдкомандатуре у Загребу. Густав Вон Коцзиан је у филму приказан као фини и шармантни господин у фраку који седи у "Еспанади" и испија своје пиће и изјављује Диани да би та "ситуација с децом" могла деловати "негативно" на немачке интересе у НДХ, јер је "јавност осетљива на децу". Међутим, у Дневнику гђе Диане Будисављевић се види да је тај разговор измишљен! Тамо не пише да је Вон Коцзиан изјавио да је "јавност осетљива на децу"? Та измишљена реченица "јавност је осетљива на децу" у супротности је с оним што је у земљама попут Хитлерове Немачке или НДХ "јавност" уопште смела говорити.

У филми Вон Коцзианова "супруга" мужу мудро саветује да о спашавању деце говори с Глаисе вон Хорстенауом, немачким генералом при Павелићевој влади. Према оригиналном дневнику (управо истога тога 12. јуна 1942.), Вон Коцзиан зове на разговор у "Еспланаду" Диану Будисављевић, али заједно с др Марком Видаковићем, и изјављује им да је о ослобађању деце из логора разговарао, не с Глаисе вон Хорстенауом, него са Славком Кватерником. Да се не би видело да је брига за децу била усташка, аутори филма дају хуманост Немцима.

16. Ни Дианина картотека није сасвим изгубљена, а у филму се каже да јест изгубљена! Гђа Будисављевић је водила картотеку о удомљеној деци. Избеглички талас завршио се 1942; после више није било таквих избегличких скупина, па се рад одвијао на сређивању документације, одговарању на питања родитеља који су из Немачке слали писма, распитивали се за своју децу и слично. Доласком партизана, Диани је картотека одузета. Описивање тог догађаја историјски је највјернији део филма. Али на крају, на одјави филма, пише да та картотека никада више није пронађена! А у Хрватском државном архиву постоји Картотека деце, која је припадала Министарству удружбе и Царитасу. У 56 ладица има око 28.000 картица с именима деце која су била збрињавана током Другог светског рата. Диана Будисављевић, како пише у свом Дневнику, при изради своје картотеке правила је копије за Министарство удружбе. Други би пут преписивала њихове картице за своју картотеку, итд. Стога се део њене картотеке могао реконструирати и преко архивске грађе коју и није потребно тражити десет година (аутори филма кажу да су чињенице важне за филм истраживали десет година). А могли су лако и брзоу архивској грађи наћи податке о Нади Влаисављевић, коју су интервјуисали у филму. Део података налази се у архивској грађи Антифашистичког фронта жена (АФЖ), такође, у Хрватском државном архиву. Ту су грађу код себе годинама држале комунистичке дужноснице попут Марије Бакарић, супруге Владимира Бакарића, и тако вероватно онемогућиле неким избеглицама да на време сазнају шта се догодило с њиховим рођацима.

Доказ:

1. Дневник Диане Будисављевић
2. Филм Дане Будисављевић "Дневник Диане Будисављевић"

Дакле, у филму нису приказане праве (истините) чињенице које су садржане у "Дневнику Диане Будисављевић", већ су праве (истините) чињенице лажно приказане или прећуткиване.

То филму даје апсолутно друго значење у односу на праве (истините) чињенице наведене у "Дневнику" и на тај начин је ауторка филма праве и историјски релевантне чињенице кривотворила и филм приказала као прави с циљем довођења гледалаца у заблуду.

Због тога подносимо ову казнену пријаву против ауторке филма Дане Будисављевић због постојања основане сумње да су се у конкретном случају остварила битна обележја казненог дела кривотворења из одредбе чл. 311 ставак 1 Казненог закона РХ за које дело се казнено терећење врши по службеној дужности.

Подсетимо, "Дневник Диане Будисављевић" представља спој документарног и играног филма, а у основи оживљава сећање на хуману акцију и борбу једне Аустријанке из Загреба, удате за доктора Јулија Будисављевића, Србина - православца. Такође, ово остварење је подсетник на зверски злочин Усташа над Србима, Јеврејима и Ромима на територији Хрватске у доба Другог светског рата у ком нису била поштеђена ни деца.

Филм прати ток рада Диане Будисављевић, а њено залагање за децу која су у нехуманим условима утамничена, без основних средстава за преживљавање, помешано је са сведочењима преживелих жртава концентрационог логора.

Целокупна прича оживљава мрачан део историје који оставља утисак језе на гледаоца, али једна од поенти је да ова творевина седме уметности усмери људе да не забораве монструозни злочин.

Филм је урађен у црно-белој варијанти како би се појачао ефекат на посматрача. Посебан утисак остављају сведочења, сада већ остарелих преживелих жртава.

Остварење започиње сведочанством Живка који не зна ни одакле је, ни ко су му родитељи, ни када је рођен. Једино му је остао број из логора, који чува у нади да ће доћи до било каквог детаља свог идентитета, што је практично немогуће јер је једина нада за његову спознају укинута када је уништена читава картотека Будисављевићке коју је предано водила о спашеним малишанима с доласком комунистичке власти, како би се злочин ублажио и заташкао.

Рад сценаристкиње и редитељке Дане Будисављевић се оспорава јер је стварала на основу Дианиног дневника и прича сведока. Међутим, филм оставља оно горко и универзално питање да ли је број жртава битан или сама чињеница да су појединци били способни, како сведоче преживели, да најмлађе до смрти изгладњују, мрцваре у хладним просторијама у прљавштини и на крају оставе као храну мушицама.

Диана је сапсила преко 10. 000 деце, а овај филм је један од приказа да се људска доброта, ипак, у суровом свету никада не заборавља.

Муштерија је чекала ред у пекари и снимила призор који ће вам ЗГАДИТИ ХЛЕБ за сва времена! (ВИДЕО)